Retko koji događaj iz naše prošlosti imao je toliko uticaja na današnju stvarnost kao što je bio upad ustaških terorista 1972. godine na planinu Radušu. Taj događaj bio je zapravo pravi rat koji se vodio čitavih mesec dana po hercegovačkim gudurama, a za njega je veoma malo ljudi znalo u bivšoj Jugoslaviji. I ne samo da se tada o njemu malo znalo, već su neki detalji i do danas ostali skriveni.
A taj „mali rat“ imao je velike političke i bezbednosne posledice za čitavu zemlju. Direktno je doveo do stvaranja organizovanog kriminala koji danas prelazi granice kontinenata. Posredno, ovaj događaj je imao uticaj i na percepciju da „strane sile rasturaju Jugoslaviju“, ali i donošenje političkih odluka koje mnogi smatraju pretečom raspada Jugoslavije. Takođe, posredno, odluke države zbog Bugojanske grupe dovele su i do stanja u kojem se nalaze mediji danas.
Upravo ovih dana navršava se tačno 50 godina otkako je 19 terorista (a otkriće se u ovom tekstu da ih je bilo i malo više) došlo do centra Jugoslavije, do planine Raduša u Bosni i Hercegovini, gde su pokušali da podignu ustanak protiv komunističkog režima Josipa Broza Tita. Teroristi su upali u zemlju preko austrijske granice, a ispostaviće se da su za sobom posipali biber kako ne bi moglo da im se uđe u trag. I baš kao što su oni to radili, čini se da je i država pažljivo skrivala tragove koji bi doveli do pune istine o ovom događaju i posledicama koje su nastale.
Nedeljnik objavljuje rezultate trogodišnjeg istraživanja za potrebe nove serije reditelja Nemanje Ćipranića i scenariste Strahinje Madžarevića. U ove tri godine došli smo do mnogih podataka o Bugojanskoj grupi, ali mnogi detalji su i dalje ostali sakriveni, jer uprkos zakonskim propisima, neko kao da i danas posipa onaj biber za sobom.
Arhiv Srbije, na primer, postavlja bitna ograničenja za pristup dokumentima koje su tajne službe, pre svega BIA kao naslednik Udbe, predale u arhivsku građu, iako bi posle određenog broja godina taj materijal trebalo da bude dostupan. Uvid u dosijee i zbirke dokumenata koje je predala BIA omogućen je trenutno samo za potrebe naučnih istraživanja, čime je praktično široj javnosti onemogućen pristup istini.
S druge strane, do većine podataka koje ovde otkrivamo došli smo zahvaljujući svojevrsnoj „rupi u propisima“. Početkom sedamdesetih, pri Predsedništvu SFRJ formirana je Komisija za usklađivanje rada organa koji vrše poslove državne bezbednosti. U toj komisiji su sedeli najviši državni, policijski i vojni funkcioneri kojima su dostavljane najznačajnije informacije o pitanjima bezbednosti, u vidu pratećih materijala. Kako je taj materijal bio deo Predsedništva, sve je prebačeno u Arhiv Jugoslavije. I upravo zahvaljujući ovom arhivu sada otkrivamo najviše detalja o Bugojanskoj grupi, ali i neke potpuno nepoznate detalje poput pokušaja trovanja beogradskog vodovoda, miniranja trafostanica u Zagrebu, kao i o tome kako su kriminalci postali deo sistema bezbednosti.
Ustanak zbog propasti „hrvatskog proleća“
Ubacivanju ove oružane grupe prethodilo je buđenje hrvatskog nacionalizma poznatije kao „hrvatsko proleće“, odnosno maspok (masovni pokret) koji se odvijao od 1970. Hrvati su zapravo bili nezadovoljni ekonomskim i političkim položajem u Jugoslaviji, a u jednom periodu dobili su i podršku vodećih ljudi Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske sa Savkom Dabčević-Kučar i Mikom Tripalom na čelu. U jesen 1971. organizovane su demonstracije na kojima je bilo hiljade demonstranata, čime je stvorena radikalizacija. S vremenom je počela i da se stvara napetost između hrvatskog i srpskog naroda u etnički mešanim krajevima tadašnje SR Hrvatske.
To, kao i sve veće protivljenje JNA prema pokretu, nagnalo je Tita da se problemom pozabavi na 21. sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, koja je održana između 30. novembra i 1. decembra 1971. u Karađorđevu. Partijsko vođstvo je pokret osudilo kao šovinistički te naložilo smenu vođstva Saveza komunista Hrvatske, a nakon toga je milicija rasterala demonstrante.
A kada se sve to desilo, vođstvo ustaške organizacije – Hrvatsko revolucionarno bratstvo (HRB), poznato po svojim radikalnim stavovima i terorističkim napadima, imalo je bliske veze sa Maticom hrvatskom, barem tako pokazuju sada otkriveni dokumenti. Jedan od članova Bugojanske grupe, Ðuro Horvat, bio je sekretar Matice hrvatske u Beču, a drugi član grupe, kako se tvrdi u dokumentima, Ludvig Pavlović navodno je zavrbovan od ogranka ove organizacije u Karlsrueu. Ta organizacija je, inače, igrala značajnu ulogu u „hrvatskom proleću“. Oni su publikovali nacrt ustava nove hrvatske države, kao i spisak zahteva maspoka…
U svakom slučaju, kada je propao masovni pokret, rukovodstvo HRB-a procenilo je da u Hrvatskoj postoji pogodna atmosfera za dizanje ustanka i obnovu Nezavisne države Hrvatske. I zato je grupacija HRB-a pod rukovodstvom Ambrozija Andrića i njegovog rođenog brata Adolfa Andrića, odlučila početkom 1972. godine da se iz Strazbura u Francuskoj ubaci u SFRJ i oružanom borbom podigne Hrvate na masovnu borbu protiv države.
Otkrivena dokumenta pokazuju da je u toku razrade organizacije grupe određeno da „oružanom akcijom“ rukovodi Ambrozije Andrić, da za „strateško-operativna pitanja“ odgovara Pavao Vegar, a da rukovodioci grupa budu Vejsil Keškić, Ðuro Horvat, Ilija Glavaš, Adolf Andrić i Mirko Vlasinović.
Početkom juna Ambrozije Andrić i Pavao Vegar organizovali su diverzantski kurs u Durlahu kod Karlsruea u Zapadnoj Nemačkoj za članove grupe koji su bili predviđeni za ubacivanje u zemlju. Do početka juna obuku je, prema jednom obaveštenju, prošlo oko 30 osoba. Drugi deo terorista se obučavao u Australiji odakle je krenuo ka Jugoslaviji.
Neposredno pre nego što su krenuli u Jugoslaviju, za braćom Andrić tragale su intenzivno policije Francuske i Nemačke, jer je u podrumu zgrade u kojoj je živeo Ambrozije, u Strazburu, 9. juna 1972. eksplodirala mina. U dokumentima koji se navode u informaciji DB-a, ne navodi se razlog zašto je došlo do eksplozije te mine, ali se iz kasnijih dokumenata, iz drugih izvora, može pronaći sumnja da je to bila improvizovana naprava koja je trebalo da se koristi prilikom akcija u Jugoslaviji.
Kao načelnik Uprave za emigraciju, S. Č. je dao zadatak crnogorskoj Udbi da regrutuje kriminalce sa obrazloženjem da treba to da urade kako bi osvetili Vladimira Rolovića koji je ubijen 1971. u Ambasadi u Stokholmu. Zauzvrat, S. Č. je, prema ovom svedočenju, crnogorskoj Udbi „dao“ jadransku rutu šverca cigareta koju su do tada dužile vojne službe za potrebe finansiranja crnih operacija u inostranstvu. Postoji čak i jedno svedočenje u kome se navodi: „A načelnik S. Č. ni ne zna da bismo mi osvetili Rolovića i za džabe“
Oči u oči sa Titom?
U ovih 50 godina otkako se desio upad terorista u SFRJ, jedna od glavnih dilema odnosila se na pitanje kako je uopšte grupa terorista uspela da dođe do središnjeg dela SFRJ a da ih niko ne primeti. U dokumentima koje prenosimo, otkriva se zapravo čitav njihov put od Francuske do planine Raduša.
Teroristička grupa je počela 9. juna da se skuplja u Salcburgu, u stanu Ilije Glavaša. Odatle je prebačeno najpre oružje i oprema, a zatim i ljudstvo, preko Graca i Dojčlandsberga, na mesto određeno za prvo logorovanje. To mesto se nalazilo u brdovitom području u blizini zaseoka Limberg, na oko 11 km vazdušne linije od naše granice.
U kamp su stigli članovi grupe iz Evrope oko 12. juna, a HRB-ovci koji su obučeni u Australiji tek 19. juna.
Tu je grupa boravila do 21. juna, kada je u 13 časova prešla granicu na sektoru između austrijskog zaseoka Sobot i Mute na Dravi, kod graničnog kamena XIV/52, i zaputila se ka Dravogradu i Mariboru.
Već sledećeg jutra zbio se jedan kontroverzni događaj koji je, ako se stvarno desio, mogao da potpuno promeni sudbinu Jugoslavije. Ako je verovati svedočenju potonjeg general-majora JNA Marijana Kranjca, grupa terorista je, navodno, prvog jutra po ulasku u zemlju naišla na Josipa Broza Tita. Isti izvor tvrdi da je Tito bio u lovu u blizini Maribora i da se odatle uputio ka svojoj rezidenciji na Brdu kod Kranja. General-major Marijan Kranjc izneo je ovu tvrdnju u jednoj od svojih knjiga o sprečenim atentatima na Tita.
Kranjc opisuje da su se članovi grupe pritajili uz jedan seoski put kada je tog dana počelo da sviće.
„Oko podneva su, ne verujući svojim očima, ugledali kako im se približava poznata Titova limuzina – luksuzni ‘mercedes’. Mislili su da sanjaju. Maršal se vraćao iz lova, u lovačkoj uniformi, bez pratnje. Samo sa uniformisanim šoferom. Limuzina je brzo nestala u daljini i pre nego što su shvatili šta vide“, navodi Kranjc.
U dokumentima do kojih smo došli u Arhivu Jugoslavije, međutim, nigde se ne može pronaći ovakav detalj. Ali to ne znači da se pomenuti slučaj nije dogodio. Kranjc je u vreme ovih događaja imao 37 godina, bio je pripadnik vojne tajne službe na području Hercegovine, verovatno u rangu kapetana ili majora, a kasnije je napredovao u službi do ranga general-majora. Kao takav mogao je da ima uvid u ovakav podatak. Ipak, dok se ne otvore potpuno arhive o ovom događaju, ne može se sa stopostotnom sigurnošću tvrditi da su se teroristi i Tito sreli oči u oči.
U svakom slučaju, dokumenta koja su nam dostupna otkrivaju da je grupa tog jutra neuspešno pokušala da zaustavi jedan kamion, a da je u toj nameri uspela tog dana tek uveče oko 22 časa.
Otmica kamiona „Radenske sa tri srca“
U blizini Mute, na putu Maribor–Dravograd, zaustavili su i kidnapovali kamion preduzeća „Autoprevoz“ iz Dravograda, registarskih oznaka MB 165-32, koji je prevozio mineralnu vodu iz Slatine „Radensku“ za Dravograd.
Šofera Franca Nabernika su zavezali i ubacili u kamion, iz kojeg su prethodno izbacili sanduke sa vodom. Prikolicu sa kamiona su otkačili i ostavili u blizini raskrsnice kod Gortine.
Sakriveno pod ceradom prikolice bilo je 17 uniformisanih terorista, a dvojica u civilu su sedeli u kabini. Put ih je vodio od Maribora, preko Celja i Novog Mesta, do Karlovca. Odatle su preko Plitvica, Bihaća, Ključa, Jajca i Donjeg Vakufa nastavili do Bugojna. Zatim su otišli do Gornjeg Vakufa da bi se odjednom vratili prema Bugojnu.
Kad su došli do blizine sela Gračanica (oko 10 km ispred Bugojna), bilo je pola sata posle ponoći 24. juna. Napustili su kamion, oslobodili šofera Franca Nabernika i uputili se na planinu Raduša, u prostoru Bugojno–Prozor–Ravno–Kupres. Konačno odredište im je, prema sopstvenom priznanju zarobljenih terorista, bila planina Vran.
Vozač Nabernik javio se telefonom 24. juna u 8.45 časova iz Kutine svom preduzeću u Dravograd i ispričao šta mu se desilo, a preduzeće je to prenelo Stanici milicije Dravograd. Ispostaviće se iz drugih izvora da vozaču kamiona u prvom momentu nisu verovali ni milicija a ni njegova supruga. Vozač se vratio u Sloveniju sutradan gde je saslušan. Odmah nakon saslušanja je helikopterom prevezen nazad u BiH, na mesto gde je grupa napustila kamion.
Ipak, još jedan događaj je bio potreban da bi se konačno potvrdilo prisustvo terorista. Dana 25. juna u 6 časova ujutru, teroristi su uhvatili grupu od šest lovaca, vezali ih, ispitivali, a zatim ih oko 13 časova pustili. Lovci su odmah zatim otišli u stanicu milicije da prijave šta se desilo. Tada je konačno potvrđeno da su teroristi duboko prodrli u teritoriju SFRJ.
Tog dana su, takođe, otišli u selo Lužani odakle je poreklom bio jedan od članova grupe Ilija Glavaš. Tu su u lokalnoj kapeli položili zakletvu i krenuli u planinu. U jednom od dokumenata se otkriva da su otišli kod daljeg rođaka Glavaša koji je odbio da im pomogne i o tome samoinicijativno obavestio DB.
Bio je to u stvari kraj iluzije grupe da će imati podršku lokalnog stanovništva da im pomogne u dizanju ustanka, u šta su bili uvereni kada su dolazili u Jugoslaviju.
Procenjivali su da će imati najviše simpatizera u područjima Prozor – Lištica, Derventa – Bosanski Brod, kao i na područjima Siska, Zagreba i Dalmacije, osim Korčule. Bilo je zamišljeno da u slučaju zarobljavanja pripadnika JNA vojnici hrvatske nacionalnosti likvidiraju svoje oficire, kao i vojnike drugih nacionalnosti, kako bi ih doveli u situaciju da se moraju priključiti gerilskim grupama.
Ambrozije Andrić je računao da će za 10 dana u zemlji da stvori svoju „armiju“.
U jednoj kasnijoj analizi pronaći će se i podatak da je „stanovništvo svih nacionalnosti na područjima gde se banda kreće jednodušno pokazalo spremnost da se aktivno angažuje u njenom otkrivanju i hvatanju kao i pružanju svestrane pomoći organima bezbednosti i jedinicama koje učestvuju u poteri“.
„Građani naselja u čijoj su se okolini teroristi kretali odlučno su odbijali da im pruže bilo kakvu pomoć u hrani, snabdevanju“, kaže se u ovoj analizi.
Kako su tekle borbe
Bez obzira na te razbijene iluzije, grupa je ipak odlučila da krene u intenzivne borbe sa jugoslovenskim snagama bezbednosti.
Taktička zamisao, saznaće se na osnovu iskaza zarobljenih diverzanata, bila je takva da u prvo vreme ne napadaju veće garnizone već da osvajaju manja mesta. Hteli su, takođe, da prekinu sva sredstva komunikacije, da uništavaju stanice milicije i likvidiraju „režimske ljude“ i srpsko stanovništvo. Verovali su da će na taj način da omasovljavaju svoje redove.
Predviđeno je bilo da grupa izbegava frontalne borbe, već da izvodi iznenadne napade uz brza povlačenja, koristeći prigušivače, radi stvaranja pometnje kod protivnika. Planirano je i da na području svog delovanja rasturaju letke, u kojima će objašnjavati ciljeve svoje borbe, kao i da sistematski šire razne glasine i dezinformacije.
Prve borbe počele su 26. juna 1972. u 9.30 časova. U opisu događaja do kojih smo došli piše da se grupa vojne policije sukobila sa diverzantima i da je tom prilikom likvidiran diverzant Adolf Andrić (uz brata Ambrozija vođa grupe i „glavni rojnik“), a da su teroristi ubili kapetana prve klase Miloša Popovića i vojnika-policajca Blečića. Ranjeni su vodnik stažista i vojnik-policajac.
Najozbiljnije gubitke jugoslovenskim snagama bezbednosti teroristi su naneli dan nakon prvog sukoba, dakle 27. juna, u reonu sela Rumboci. Borbe su tog dana trajale od 16 do 20 časova. Teroristi u tom okršaju nisu imali gubitaka, dok su ubili ukupno osam pripadnika JNA i Teritorijalne odbrane i ranili još šestoricu njih. Diverzantska grupa se nakon toga podelila u dva dela, a posle kasnijih sukoba kojih je u narednih mesec dana bilo još 15 na različitim mestima širom Hercegovine, još više se umanjivala.
Grupa je praktično uništena kada su 21. jula u jednom zaseoku kod Omiša, na 150 kilometara od Raduše, u zasedu milicije upali vođa grupe Ambrozije Andrić i Pavao Veger. Posle njihove likvidacije, ubijeno je ili uhvaćeno još šest diverzanata.
Drugi dokument koji smo dobili od izvora koji je imao pristup raznim arhivama, a koji je nažalost preminuo u međuvremenu, otkriva da je kompletna akcija pod nazivom „Raduša 72.“ završena tek 28. jula, dakle tačno mesec i dva dana od kad je grupa pristigla na Radušu. Tog dana je uhvaćen poslednji član grupe Mirko Vlasinović. Uhvaćen je u rejonu sela Zemunik kod Zadra, na 250 kilometara od Raduše.
Ukupan broj gubitaka na strani jugoslovenskih snaga bezbednosti je sledeći: 13 mrtvih (1 oficir i 1 pripadnik vojne policije, 1 milicionar i 10 pripadnika jedinica teritorijalne odbrane) kao i 15 ranjenih.
Zvanično se zna da je sa strane terorista, u borbama ubijeno njih 15, a četvorica su uhapšena i njima je suđeno pred Vojnim sudom u Sarajevu. Ima i podataka da su mnogi od njih uhvaćeni živi, a da su kasnije streljani u Sarajevu bez suđenja, ali podatke i izvore koji bi to neposredno potvrdili nismo uspeli, barem do sada, da nađemo.
Od četvorice kojima se sudilo, trojica su osuđeni na smrt streljanjem. Jedini koji je osuđen na zatvorsku kaznu je Ludvig Pavlović. On je početkom ratnih sukoba na području 1991. godine pušten na slobodu. Otišao je u Zagreb i brzo se priključio hrvatskim snagama. Poginuo je vrlo brzo pod okolnostima koje ukazuju da nije stradao u borbama već možda od „prijateljske vatre“. Kad se danas pogledaju transkripti sednica Komisije za DB iz 1972. godine, u kojima se prenosi da je Ludvig Pavlović bio saradljiv sa istražiteljima, i kada se vidi kako je doneta na jednoj sednici politička odluka da on bude jedini čovek koji zbog te saradljivosti neće biti osuđen na smrt, onda se mogu pretpostaviti razlozi zbog kojih je njegova smrt u ratu vrlo sumnjiva.
Neozbiljno smo shvatili emigraciju, uspavali smo se. Ovde, za ovim stolom smo diskutovali, jer smo imali podataka i elemenata, ali neki drugovi koji ovde danas ne sede kazali su da nije zgodno da radimo ofanzivno, operativno vani, jer bi to moglo da škodi pozicijama naše zemlje i odnosu sa tim vladama…
Nikola Ljubičić, 30. jun 1972.
Trovanje beogradskog vodovoda
U svih prethodnih 50 godina provejavala je sumnja da je tadašnji DB znao da se sprema upad terorista u SFRJ i da su oni jednostavno pušteni.
U sada otkrivenim dokumentima ispostavlja se da je jugoslovenski DB stvarno znao da pripadnici HRB-a žele da uđu u Jugoslaviju. Takav podatak dostavile su policije Francuske i SR Nemačke nakon eksplozije u podrumu zgrade Ambrozija Andrića u Strazburu.
U materijalima dostavljenim političkom vrhu, DB i sam priznaje da nije ozbiljno shvatio dojavu da Andrići idu u SFRJ. Kažu da su mislili da je plan HRB-ovaca nerealan, pa su to proglasili jednom od dezinformacija kakvih je, navode, bilo i previše u tom periodu. Uz to, DB u svoju odbranu navodi da su tada već bili zauzeti drugim poslovima. Raspolagali su, kako su obavestili politički vrh, pouzdanim podacima o pripremama za masovno trovanje stanovništva i druge diverzantsko-terorističke akcije.
„Služba je ocenjivala da je upravo ova namera realna i, svesna mogućih teških posledica, svoju akciju usredsredila na njeno osujećivanje“, navodi se u Informaciji DB-a iz jula 1972.
A taj fokus službi na sprečavanje masovnog trovanja stanovništva odnosi se na događaj koji je potpuno nepoznat u našoj javnosti. Teroristi su zapravo hteli da sipaju u beogradski vodovod tri kilograma otrova koji bi ubio veći broj stanovnika glavnog grada. U jednom od dokumenata koje smo pronašli se kaže:
„Uporedo sa pripremama za ubacivanje oružanih diverzanata, ova grupa je u zemlju uputila neke svoje pripadnike kao prethodnicu radi izviđanja i izvođenja ‘specijalnih’ zadataka. Jedan pripadnik ove grupacije, koji se po nalogu organizacije krajem 1971. godine vratio iz Australije u zemlju, dobio je u martu 1972. zadatak da između 20. i 22. juna izvrši biološku diverziju (trovanje vode u beogradskom Vodovodu), što bi bio istovremeno signal za otpočinjanje oružane akcije. Čitavu ovu akciju su vodili pod nazivom ‘Volsin Matilda’ i sve pripreme vršili u strogoj tajnosti. Sinhronizovano sa ovom ‘operacijom’ planirana je i diverzantska akcija na jugoslovensko-bugarskoj granici, radi izazivanja međudržavnog sukoba“, kaže se u dokumentu od 10. jula 1972. koji je predočen Savetu za državnu bezbednost.
Podatke o diverziji na jugoslovensko-bugarskoj granici nigde dalje nismo uspeli da pronađemo u arhivskim papirima, niti u transkriptima razgovora sa sednica Saveta, ali smo podatke o nepoznatom slučaju pokušaja trovanja Beograda našli u više dokumenata.
U jednom od njih se navodi da DB raspolaže obaveštenjem da je „Andrićeva grupacija HRB primila iz Australije oko 3 kg otrova, a da naša služba kontroliše oko 500 grama. Postoji mogućnost da je deo otrova donela sobom ubačena teroristička grupa“.
Drugi izvori, mimo zvaničnih podataka koje smo pronašli u Arhivu, preneli su da se ta osoba koja je krajem 1971. došla u Beograd sa otrovom zvala Marko Mijić.
Priča glasi tako da je on dobio zadatak da ranije dođe u glavni grad kako bi pronašao gde se nalaze rezervoari pitke vode, budući da teroristima taj podatak nije bio poznat. Sudeći po istom izvoru, Mijić je „shvatio štetnost HRB-a, preuzeo je otrov da ga ne bi preuzeo neko drugi i zatim se predao jugoslovenskim vlastima“.
O pitanju trovanja beogradskog vodovoda bilo je reči i na sednici Komisije Predsedništva SFRJ za usklađivanje rada organa državne bezbednosti koja je održana 25. septembra 1972. Na toj sednici se raspravljalo da li je potrebno suditi zarobljenim pripadnicima Bugojanske grupe, ko bi im sudio i kakve bi to efekte imalo. U transkriptu razgovora sednice, u kontekstu rasprave šta bi sve dalo širu sliku našoj i svetskoj javnosti o suđenju, navode se reči Silva Gorenca, šefa jugoslovenske Udbe u tom periodu. Gorenc kaže da su posebno razmišljali o suđenju Vejsilu Keškiću. „Ocenili smo da je to kapitalna ličnost za proces, jer je on doneo otrov.“
Na to se u raspravu uključuje general armije Nikola Ljubičić koji pita: „Da li će se na sudu spominjati slučaj pripremanja diverzantske akcije na beogradski Vodovod“, a Gorenc mu odgovara: „Hoće, ima dovoljno dokaza i materijalne dokumentacije za to.“
U raspravu se zatim uključio i Josip Bukovec iz Udbe, koji je na neki način potvrdio priču o predaji Marka Mijića, ne spominjući njegovo ime:
„Jedan od terorista će pripreme za diverziju na Vodovod u vezi sa otrovom spomenuti. To će reći na sudu. To je čist slučaj. Tačno je da je ovaj svedok bio aktivan, ali ga mi moramo spašavati. To je krupan svedok koji je na vreme odustao od te namere i akcije i nama sve prijavio“, rekao je Bukovac.
Suđenje je, uprkos argumentima da bude javno, ipak proglašeno državnom tajnom, pa se tako ni za slučaj pokušaja trovanja beogradskog vodovoda nikada do sada nije saznalo.
Miniranje trafostanica u Zagrebu
U transkriptima se otkriva da su bila još dvojica članova grupe, mimo ovih zvaničnih 19, a koji su uhapšeni i osuđeni u potpuno nepoznatom sudskom postupku. Jedan od te dvojice imao je zadatak da izvrši još jednu diverziju koja je trebalo da izazove haos u zemlji i pomogne u podizanju ustanka sa Raduše.
Reč je o inženjeru Josipu Barišiću koji je, prema svedočenjima dvojice zarobljenih članova grupe, imao dogovor sa Ambrozijem Andrićem da potpuno uništi zagrebačke trafostanice i tako ostavi glavni grad Hrvatske na duže vreme u mraku.
Prema ovim izvorima, Barišić se u početku protivio ovoj ideji jer je smatrao da ne bi trebalo da se uništava hrvatska imovina, a Ambrozije Andrić mu je rekao da će se, nakon što se uspostavi nezavisna Hrvatska, trafostanice iz Srbije preneti u Hrvatsku. O tome je svedočio i član grupe Ludvig Pavlović koji je rekao da je u kampu načuo razgovor tokom kojeg je Ambrozije Andrić rekao: „ako upali Matilda i ’Joža’ ostavi Zagreb bez svetla, onda će sve biti u redu“.
Drugi uhapšeni član grupe, potpuno nepoznat javnosti, zove se Stjepan Čolig. Njegovo ime i ime inženjera Barišića spominje se samo na jednom mestu koje ćemo integralno citirati:
„Sudski postupak za Barišić Josipa i Čolig Stjepana okončati u Vojnom sudu u Sarajevu što prije, a na način tajnosti kako je to učinjeno i sa osuđenom grupom terorista. Ovaj proces ne treba filmovati“, kaže se u dokumentu koji je pomoćnik saveznog sekretara Josip Bukovac uputio saveznom sekretaru Luki Banoviću, po ovlašćenju Džemala Bijedića, predsednika Saveznog izvršnog veća.
Da li su oslobođeni ili im je izrečena kazna zatvora nije moguće sa sigurnošću utvrditi.
Početkom juna Ambrozije Andrić i Pavao Vegar organizovali su diverzantski kurs u Durlahu kod Karlsruea u Zapadnoj Nemačkoj za članove grupe koji su bili predviđeni za ubacivanje u zemlju. Do početka juna obuku je, prema jednom obaveštenju, prošlo oko 30 osoba. Drugi deo terorista se obučavao u Australiji odakle je krenuo ka Jugoslaviji
Kako je sve sakriveno i koliko je ljudi znalo za Radušu
Jugoslovenska javnost apsolutno ništa nije znala o pomenutim događajima u Bosni i Hercegovini. A državni vrh, vojska, milicija i DB su se potrudili da tako i ostane. I koliko se o tome vodilo računa pokazuju transkripti sa svih sednica „Komisije Predsedništva SFRJ za usklađivanje rada organa koji vrše poslove državne bezbednosti“. Tako je recimo prva informacija o borbama koje su se vodile na Raduši došla do javnosti tek 25. jula 1972, kada je praktično sve već bilo gotovo. Naslov je bio: „Razbijena ustaška teroristička grupa“. Pre ovog saopštenja, među članovima Komisije vladalo je uverenje da je potrebno dati „informaciju zajedno sa dezinformacijom da bi demoralisalo buduće akcije“.
A informacija da je održano suđenje četvorici pripadnika grupe objavljena je tek 15. aprila 1973. godine. Suđenje im je bilo završeno još u decembru 1972, a tri smrtne kazne su izvršene 17. marta 1973. godine. Iz dokumenata se ispostavlja da je državna komisija čak i pisala komentar koji je Tanjug objavio 15. aprila uz saopštenje Vojnog suda. Pre toga je izneta procena DB-a da oko 50.000 ljudi u čitavoj Jugoslaviji naslućuje da ima preživelih članova grupe. Jugoslavija je tada, po popisu, imala 20,5 miliona stanovnika.
Kako je Raduša dovela do „škaljarskog“ i „kavačkog“ klana
Dakle, detalji su bili sakriveni, a posledice odluka državnog vrha koje su donete u tom periodu do danas su ostale sakrivene. I upravo te odluke, direktno su uticale na sve moguće političke i bezbednosne događaje koje i danas živimo.
Za početak potpuno je reorganizovan bezbednosni sektor. Utvrdili su se propusti, pa je odlučeno da se formira nova tajna služba – Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID) pri Ministarstvu inostranih poslova, a u miliciji je u godinama koje slede formirana i Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ).
Ali to nisu jedine formacije koje su pridodate tada bezbednosnom sektoru. U sastav službi ušli su kriminalci, a oni su se krili iza naizgled birokratske formulacije – „ofanzivni rad“ prema emigraciji.
A potvrda tih navoda može se naći i u drugim izvorima, mimo zvaničnih koje smo našli u Arhivu. Na primer, Božo Vukušić iz Hrvatske je jedan dosta sporan istraživač prošlosti, jer je bio aktivan član ustaške emigracije, čak je u Nemačkoj osamdesetih bio osuđen zbog učešća u ubistvu jednog agenta Udbe. Ali je taj čovek nekako devedesetih postao bitna uzdanica Franje Tuđmana u lovu na „udbaše“. Kao takav, Vukušić je dobio pristup u skoro sve arhive hrvatske i bosansko-hercegovačke Službe državne bezbednosti, kao i pristup mnogim svedočenjima. Tako, upravo on, u knjizi „Tajni rat protiv hrvatskog iseljeništva“, prenosi svedočenje I. L., koji je sedamdesetih bio načelnik Druge uprave Saveznog SUP-a. Ta uprava se bavila lovom na emigraciju i bila u prvim redovima borbe, a formirana je upravo posle „hrvatskog proleća“.
Prema navodima iz knjige, I. L. je izjavio da je pri crnogorskom DB-u postojala skupina za specijalne zadatke, a da su spoljni saradnici te grupe bili svi odreda kriminalci koje je DB regrutovao među najbezobraznijim tipovima u jugoslovenskom podzemlju.
„Dogovor između njih i DB-a najčešće bi glasio: prevremeno puštanje na slobodu ili prekid kaznenog pogona u zamenu za odustajanje od kriminalne delatnosti na području Jugoslavije, odlazak u inostranstvo – te razne usluge za DB koje su se sastojale od sitnih provala do likvidacija političkih protivnika“, rekao je I. L.
Njegovo ime ne objavljujemo jer je i danas živ. Uprkos mnogobrojnim pokušajima da dođemo do njega i uradimo intervju, u tome nismo uspeli. Poslednja informacija je da živi u Zagrebu.
Takođe, nećemo objaviti još jedno ime čoveka koji je bio prethodnik I. L. na mestu načelnika Druge uprave Saveznog SUP-a i čoveka koji se smatra jednim od najodgovornijih koji su uspostavili saradnju države i kriminalaca. I on je danas živ, i do njega je praktično nemoguće doći. Poslednja neproverena glasina datira od pre nekoliko godina i ona kaže da je S. Č. otišao u rodnu Zapadnu Hercegovinu na jednu sahranu i da mu je prišla rođaka člana Bugojanske grupe Ludviga Pavlovića (jedinog koji nije osuđen na smrt i koji je nastradao, rekli smo, pod sumnjivim okolnostima u ratu) i navodno ga gurnula u raku.
Bio to istinit događaj ili ne, tek iz drugih izvora može se saznati da je S. Č., kao načelnik Uprave za emigraciju, dao zadatak crnogorskoj Udbi da regrutuje kriminalce sa obrazloženjem da treba to da urade kako bi osvetili Vladimira Rolovića koji je ubijen 1971. u Ambasadi u Stokholmu. Zauzvrat, S. Č. je, prema ovom svedočenju, crnogorskoj Udbi „dao“ jadransku rutu šverca cigareta koju su do tada dužile vojne službe za potrebe finansiranja crnih operacija u inostranstvu. Postoji čak i jedno svedočenje u kome se navodi: „A načelnik S. Č. ni ne zna da bismo mi osvetili Rolovića i za džabe.“
U svakom slučaju, crnogorski DB je preuzeo liniju šverca preko Jadrana. Ta linija je devedesetih postala vrlo značajna kada su uvedene sankcije protiv SR Jugoslavije, što je postalo podloga za kriminal kakav danas poznajemo, da bi se nakon toga sve razvilo u prekookeanski šverc kokaina. I kada se danas otkrivaju veze „kavačkog“ i „škaljarskog“ klana sa pripadnicima policije i tajnih službi u Srbiji i Crnoj Gori i podaci o njihovim višemilionskim računima i „Skaj“ komunikacijama, to nije nikakva novost, već direktan nastavak saradnje uspostavljene 1972. godine. Jedino što je različito, to su imena.
Titova direktiva za angažovanje kriminalaca
A odluku o angažovanju kriminalaca za potrebe „državnih poslova“ zapravo nije doneo S. Č., iako je on prisustvovao sednicama Komisije za usklađivanje poslova državne bezbednosti kao koordinator zajedničkih snaga vojske, milicije, Udbe i Teritorijalne odbrane koje su jurile Bugojansku grupu.
Odluku je doneo državni vrh, i Nedeljnik je u prilici da rekonstruiše kako je do toga došlo.
Na prvoj sednici već spomenute Komisije za DB, održanoj samo tri dana nakon prvih borbi na Raduši, dakle 30. juna 1972. u 11 časova u Kabinetu predsednika Saveznog izvršnog veća Džemala Bijedića, bilo je govora o ovome. Prvi koji je to spomenuo bio je general armije Nikola Ljubičić.
„Neozbiljno smo shvatili emigraciju, uspavali smo se. Ovde, za ovim stolom smo diskutovali, jer smo imali podataka i elemenata, ali neki drugovi koji ovde danas ne sede kazali su da nije zgodno da radimo ofanzivno, operativno vani, jer bi to moglo da škodi pozicijama naše zemlje i odnosu sa tim vladama…“, rekao je odmah na početku Ljubičić.
Onda je nastavio:
„Mi moramo operativno ući u emigrantske sredine u inostranstvu, primenjujući sve mere i metode, sve do stvaranja naše emigracije koju bi čak i platili i tamo formirali.“
Slično je razmišljao i sam Bijedić, koji je nadodao da se „neprijatelj nije pomirio sa porazom na 21. sednici“ (smena hrvatskog rukovodstva zbog „hrvatskog proleća“), kao i da je ova grupa terorista „ili luda ili neko stoji iza njih“.
„Mi ne možemo da prihvatimo da nam neko u ime nekakve demokratije i slobode diktira kako ćemo se organizovati na unutrašnjoj bezbednosti“, rekao je on.
Najbliži saradnik Tita u tom trenutku i njegov specijalni savetnik za bezbednost general Mišković preneće na tom sastanku nezadovoljstvo predsednika vođenjem akcije, kao i sistemom informisanja, jer do njega kasne informacije, da bi na sve dodao da SFRJ „stvara Službu državne bezbednosti Zambije, a naši ljudi odlaze u inostranstvo nepripremljeni“.
To je bio samo početni korak. Pravna formalizacija „ofanzivnih akcija“ protiv emigracije desila se 13. jula 1972. godine na Brionima. U dokumentima koje smo pronašli u Arhivu postoji čak i saopštenje koje je prosleđeno javnosti koja tada nije ni pretpostavljala šta se dešava na Raduši. To saopštenje za javnost glasi ovako:
„Pod predsedništvom Predsednika SFRJ druga Josipa Broza Tita na Brionima je održana 13. jula o.g. sednica Saveta za poslove državne bezbednosti Predsedništva SFRJ. Na sednici su razmatrana neka pitanja dalje dogradnje sistema bezbednosti zemlje u vezi sa primenom ustavnih amandmana, kao i neki aspekti tekuće bezbednosne situacije.“
A zapravo tog dana je doneta Direktiva predsednika Republike u kojoj se kao razlog za njeno donošenje navodi da se protiv Jugoslavije vodi „specijalni rat“ i da je zbog toga potrebno da se preduzmu i efikasnije i organizovanije i dugoročnije mere u svim strukturama društva.
Direktiva je pisana strogo birokratskim rečnikom čiji svaki pojedinačni član može na različite načine da se tumači, uključujući i onu tačku u kojoj se kaže da je u potrebno u okviru milicije utvrditi odgovarajuća rešenja za formiranje posebnih jedinica.
Ali pravu sliku Direktivi daje dokument Tita pod naslovom: „Podsetnik za eventualno izlaganje po 2. tački“. U tom dokumentu, Tito kaže da se „naša dosadašnja defanzivna orijentacija prema najekstremnijoj emigraciji i spoljnom neprijatelju, koja je odraz i stava da bi nam takav rad mogao štetiti odnosima sa pojedinim zemljama, mora se najodlučnije odbaciti, jer te zemlje preko emigracije deluju protiv nas“.
„I ova, a i ranije situacije, jasno pokazuju koliko su pojedine vlade licemerne ili ne drže situaciju u rukama i kako nas obmanjuju sa oficijalnim izjavama da žele ovakvu Jugoslaviju, a u stvari, objektivno rade protiv nje. Ne mogu se više prihvatiti takva uveravanja, već se moraju preduzimati konkretne mere koje nam stoje na raspolaganju na državnom, obaveštajnom, kontraobaveštajnom i drugom planu“, rekao je Tito.
U tim Titovim rečima se već nagoveštava sve ono što će i kasnije postati narativ: da strane sile rade na razbijanju Jugoslavije, iako konkretnijih dokaza i podataka za to nema. Iz pratećih materijala se otkriva i zašto DB misli da strane sile razbijaju Jugoslaviju: zato što je Ronald Regan, kao guverner Kalifornije, bio na nekom skupu hrvatske emigracije, što su neki viđeniji Hrvati prisustvovali inauguraciji Ričarda Niksona i što je Konrad Adenauer omogućio jednom od vođa hrvatske emigracije primanja od 3.000 nemačkih maraka mesečno. Više su to, dakle, neke uopštene ocene koje će formirati zvanični narativ svih narednih godina, nego realna neposredna veza između upada terorista i neke strane vlade. CIA se spominje na više mesta, ali se istina i kasnije na jednoj od sednica konstatuje da „svi ispitivani (u akciji Raduša) kažu da rade za CIA“ posle čega jedan od visokih policijskih funkcionera dodaje da ipak „nema konkretnih dokaza za to“. S druge strane, ima i informacija da je Ambrozije Andrić pričao na sastancima ustaške emigracije da ima oslonac u Rusiji. Ali ni za to nema nikakvih preciznijih i konkretnijih podataka.
Digresije radi, u jeku borbi na Raduši, u zvaničnu postu Beogradu, došao je u ranije zakazanu Volter Rodžers, državni sekretar SAD. On je u Beogradu boravio od 7. do 9. jula kada se sastao sa Titom. Kako su člčanovi Komisije za DB izražavali sumnju u to da Amerikanci stoje iza Bugojanske grupe, na sednici 30. juna 1972, otvoreno su govorili kako “treba utvrditi odgovornost svake vlade i spremiti elemente za Rodžersa”.
O tome da li je sa Rodžersom bilo uopšte priče o dešavanjima na Raduši, nema podataka u daljim dokumentima. Jedino se na sednici 21. jula Rodžers vrlo stidljivo spominje u uvodnom delu izlaganja kada se diskutovalo o situaciji na Bliskom istoku u svetlu odluke Egipta o povlačenju sovjetskih stručnjaka. Jakša Petrić iz Sekretarijata inostranih poslova je samo rekao da je „Rodžers sa velikim zadovovljstvom govorio o razvoju odnosa sa Egiptom što navodi na zaključak da je on ipak nešto znao o predstojećim događajima“. O Raduši, Bugojnu i svemu onome što su planirali da mu kažu, uopšte nije bilo reči.
Tito posle dela o stranim silama naglašava da se „prema emigraciji i spoljnom neprijatelju mora ofanzivno raditi, primenjujući u tome razna sredstva i metode, kako bi se situacija dobro poznavala i na vreme otkrivale i presecale akcije, posebno u zemljama gde se pripremaju“.
Ove Titove reči i Direktiva dovele su do nove sednice Komisije za DB u kabinetu Džemala Bijedića već nakon osam dana – 21. jula 1972. Državni, vojni i bezbednosni vrh je zasedao o svim aspektima Direktive i konstatovao u zaključcima da se „daje podrška orijentaciji SSUP da svoje težište ima na akciji prema četiri grupe: Štutgart, Karlsrue, Minhen i Pariz, za koje ima indicija da se spremaju za ubacivanje u Jugoslaviju“.
„U informacijama o rezultatima u odnosu na ove grupe, treba pisati samo o krajnjim rezultatima, a ne iznositi nikakve pojedinosti. Pojedinosti će se usmeno iznositi na sastanku Komisije“, kaže se u zaključku koji je potpisao Džemal Bijedić.
Slučajno ili ne, tek te 1972. nakon ove direktive u inostranstvu su se našli svi oni kriminalci koji će u godinama koje slede poneti titulu „patriota“ i „modernih Robina Hudova“, „žestokih momaka sa vrelog beogradskog asfalta“ i sličnih nemaštovitih i pre svega netačnih etiketa. Tako se 1972, sudeći po sopstvenoj biografiji, u Evropi našao Željko Ražnatović Arkan, nakon što je baš te godine „odslužio kaznu zatvora“ u Jugoslaviji. Iste godine se, čak i na istom mestu sa Titom prilikom njegove posete Nemačkoj, našao i Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac. U narednom periodu, u Evropu su otišli i Ðorđe Božović Giška, Branislav Lainović Dugi i mnogi drugi.
Te 1972. nakon ove direktive u inostranstvu su se našli svi oni kriminalci koji će u godinama koje slede poneti titulu „patriota“ i „modernih Robina Hudova“, „žestokih momaka sa vrelog beogradskog asfalta“ i sličnih nemaštovitih i pre svega netačnih etiketa. Tako se 1972, sudeći po sopstvenoj biografiji, u Evropi našao Željko Ražnatović Arkan, nakon što je baš te godine „odslužio kaznu zatvora“ u Jugoslaviji. Iste godine se, čak i na istom mestu sa Titom prilikom njegove posete Nemačkoj, našao i Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac. U narednom periodu, u Evropu su otišli i Đorđe Božović Giška, Branislav Lainović Dugi i mnogi drugi
Ko je u stvari pobedio?
Desile su se tih dana i naizgled bezazlene, ali nimalo naivne stvari. Titov najbliži saradnik, general Mišković, izjavio je na jednoj od sednica: „Mi u stvari danas još nemamo organizovanu dezinformaciju, ni identifikaciju određenih podataka da vidimo šta je tačno, a šta dezinformacija. I rešenje ovog problema mora da proizađe iz Direktive. Mi se moramo organizovati tako i da to pitanje rešimo.“
Kasnije je donet Pravilnik o puštanju dezinformacija DB-a. Suštinski, delovi tog pravilnika i danas se mogu prepoznati u mnogim medijima širom regiona.
Još jedna od posledica upada Bugojanske grupe bilo je političko shvatanje da je potrebno sa hrvatskim nacionalistima smiriti tenzije nakon „hrvatskog proleća“, što bi uticalo i na emigraciju. Takvo shvatanje je doživelo svoj epilog kada su u Ustav SFRJ 1974. godine unete odredbe koje su bile suštinski zahtevi maspoka. Jer, tim ustavom, republike su dobile visok stepen samostalnosti, pravo na samoopredeljenje i pravo veta na promene Ustava. I danas mnogi taj ustav smatraju podlogom za krvavi raspad devedesetih.
Na kraju, kad se sabere šta je sve izazvalo ubacivanje terorističke ustaške grupe, pitanje je – da li su oni u stvari pobedili? Iako verovatno takvu pobedu nisu mogli ni da pretpostave, a kamoli i ostvare. N
