Zovite me Arijel. Moje ime je, naravno, drugačije, ali bolje je da ostane zasad sakriveno. Nadam se da ćete razumeti zašto, kada pročitate ovaj tekst. Ukoliko u njemu ima nejasnoća, nadam se da mi nećete zameriti – pisao sam ga na srpskom jeziku. Ukoliko u njemu ima nelogičnosti, nadam se da ni to nećete zameriti – pisao sam ga iz Beograda, daleko od svog bivšeg života.
Zovite me Arijel.
Rođen sam u Rusiji, tamo sam završio školu, fakultet, išao na posao, uživao u lepim trenucima sa porodicom i drugovima. Iz Rusije sam išao na godišnje odmore i vraćao se u nju, putovao po toj velikoj zemlji, imao planove za budućnost.
A onda je 24. februara ove godine predsednik moje zemlje pokrenuo napad i vojnu ofanzivu na Ukrajinu, koja traje i dan-danas. Ofanzivu koju njegova vojska gubi sve više i više svake nedelje, ofanzivu koja je donela haos, užas i bol svim krajevima koje je napao, ali i njegovoj zemlji.
Onoj u kojoj sam, do tog trenutka, živeo relativno srećno i uspešno.
Agonija je trajala sporo sve do 21. septembra. Naravno da pamtim i daj datum. Dan kada se sve ubrzalo, dan zbog kojeg sam i ja ovde.
Za Nedeljnik, iz prve ruke, piše čovek koji je pre dva meseca stigao iz Moskve, i koji se navikava na novi život u Beogradu.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 3. NOVEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU MAGAZIN ISTORIJA
Tagovi
