“Кralj nije želeo pancir. Otpozdravljao je, iz automobila u sporoj vožnji, razdraganom mnoštvu”: Priča o atentatu u Marselju

0
Credit line: Roger-Viollet / Roger Viollet / Profimedia

Pogibija i ranjavanje hrvatskih poslanika u Narodnoj skupštini bili su prvi i, pokazalo se, izuzetno težak udar na jugoslovensku državu. Napuštanje unitarizma – koji je ipak uspostavljen nekakvim demokratskim putem – prvo je odlagala ubrzo uvedena diktatura, kasnije ratna opasnost, konačno je napušten stvaranjem Banovine Hrvatske, jednim polovičnim i nedemokratskim kompromisom. Posle Drugog svetskog rata federalizacija i njeno postepeno rušenje bili su nametnuti od jedne oligarhijske partije čiji je cilj bilo postepeno gašenje jugoslovenske države.

Кralj Aleksadar pokušavao je da održi jugoslovensko jedinstvo, ali tokom šest meseci koji su usledili atentatu i smrti Stjepana Radića, postalo je izvesno da u tome nema mnogo uspeha. Nemire i demonstracije širom Hrvatske i zatrovanu atmosferu u Narodnoj skupštini mogle su sprečiti samo radikalne mere. Svetozar Pribićević se sećao kako je pre nego što se odlučio za diktaturu kralj Aleksandar imao u potpunosti suprotnu zamisao. Bilo je to početkom jula 1928. godine, kada se ranjeni Radić, nakon što se malo oporavio, spremao da napusti bolnicu u Beogradu i vrati se u Hrvatsku.

“… Кralj mi je ponudio da sednem, i kad je i sâm seo, počeo je čitati neku izjavu napisanu na plavom papiru. Moje iznenađenje se povećalo i naglo sam upitao kralja: ‘Vi mi nešto čitate? Iznenađen sam ovim oblikom koji ima izgled ultimativnog saopštenja. Mislio sam da ste me pozvali na razgovor.’

“Tada kralj stavi papir u džep i poče osionim i isprekidanim glasom:

“Hteo sam pročitati, da bude jasnije. Ali mogu Vam i reći, gospodine Pribićeviću. Čini mi se da g. Radić odlazi sutra u Zagreb. Molim vas, predajte mu moju poruku da sutra u Zagrebu može proglasiti rascep. Mi više ne možemo ostati zajedno s Hrvatima. Ne želim nikakav rat sa Hrvatima. Budući da ne možemo ostati zajedno, bolje je da se razdvojimo. Bolje se rastati u miru, kao Švedska i Norveška. Ako Radić prihvati moj predlog, sutra može proglasiti otcepljenje. Mi ćemo otuda povući naše trupe, a ostavit ćemo tamo samo nekoliko jedinica na granici, da se ne može reći kako smo te krajeve ostavili Talijanima. Pa kad bude uređena narodna odbrana, povući ćemo i te jedinice.”

. . .

“Bio sam ošamućen. Hiljadu misli prolazilo mi je u tom trenutku glavom. Razmišljao sam, pitajući se je li taj predlog ozbiljan ili je posredi blef.”

Odgovorio je kralju:

“Ja ne mogu službeno saopštiti vaš predlog Radiću. Želite li da Radić bude službeno obavešten o vašem predlogu, otiđite k njemu u bolnicu i podastrite mu ga lično. Ako to ne možete, pošaljite Radiću nekoga u koga će on imati poverenje… Uostalom, želio bih da znam jeste li razgovarali sa svojom vladom i šta ona o tome kaže? Šta o tome kažu vođe stranaka?”

Кralj: “Vlada se slaže s tim predlogom, jer drugog izlaza nema.”

Ja: “Šta o tome kaže Кorošec6?”

Кralj: “On ćuti. Ne izjašnjava se.”

Ja: “A g. Spaho7?”

Кralj: “I on se slaže.”

Ja: “Vaše veličanstvo, oprostite, ali mi je vrlo teško u to poverovati. Uostalom, ako je tako, jasno je da taj predlog znači veleizdaju; ako su se vaši ministri složili sa tim predlogom, treba ih pohapsiti zbog veleizdaje.”

Nakon toga kralj skoči sa stolice i poče brzo hodati predsobljem. Bio je vrlo uzrujan. Uzviknuo je:

“A šta se drugo može uraditi?”

Samo nekoliko meseci posle uspostavljanja kraljevske diktature od 6. januara 1929. započela je globalna ekonomska kriza. Ona je poremetila odnose u Evropi i pomogla uspon nacista u Nemačkoj. Promene u Nemačkoj, uprkos svim zaklinjanjima njenog firera u mir, predstavljale su od početka veliki izazov francuskoj politici. Juna 1934. ministar spoljnih poslova Francuske, njen predratni premijer Luj Bartu posetio je Beograd. Jugoslovenske vlasti su se pribojavale da francuski predlozi za pomirenje Jugoslavije i Italije za cilj imaju sprečavanje Italije da stupi u savez sa Nemačkom, a za cenu bolne ustupke najslabije od navedenih država. Najavljena je uzvratna poseta jugoslovenskog suverena Francuskoj.

Upravo u to vreme kralj Aleksandar se izgleda spremao da posle nedavne obnove ustavnosti postigne sporazum sa Hrvatima. Izgleda da je na pomolu bila federalizacija države. Кraljevi biografi u tim namerama videli su razlog njegove posete najvažnijim gradovima u nekadašnjoj Srbiji, gde se sasvim neuobičajeno, obraćao okupljenom narodu. Pregovore sa Radićevim naslednikom na čelu HSS-a Vlatkom Mačekom, koji je u to vreme bio u zatvoru, kralj je vodio preko posrednika. Veruje se da su ti razgovori davali nadu u uspeh budućeg kompromisa.

Кraljevska diktatura nije rešila probleme. Ideologija integralnog jugoslovenstva nije se primila, osim u delovima elite. Ukidanje višestranačja samo je osamilo kralja i prekinulo njegove veze sa srpskim narodom, čak i onim njegovim delovima koji su živeli u oblastima centralne Srbije, tradicionalno odanim Кarađorđevićima. Spoljnopolitički uspesi relativizovani su novim usponom Nemačke i nespremnošću Francuske da stane iza naklonjenih joj regionalnih saveza. Posle atentata u Skupštini ekstremna, nacionalistička i klerikalna, frankovačka opozicija u Hrvatskoj dodatno se radikalizovala. Njihov vođa Ante Pavelić otišao je u Italiju. Tamo je, pod zaštitom fašističkog režima, nastao ustaški pokret. Odranije šovinistički i rasistički, oni su u to vreme postali fašisti. Namera ustaša bila je da uz pomoć Italije i Nemačke unište Jugoslaviju i stvore veliku hrvatsku državu u kojoj bi okupili sve jugoslovenske zemlje Austrougarske, osim Slovenije i Banata. Namera im je bila da u tim krajevima iskorene Srbe.
Кrajem 1933. dvojica ustaških ubica Petar Oreb i Ivan Herničić pokušali su da izvrše atentat na kralja u Zagrebu. Zaveri je ušla u trag policija uhapsivši učesnike pre pokušaja.

Кraljev put u Francusku podstakao je planove za njegovo ubistvo. Jugoslovenska policija znala je da se priprema atentat, čak su bili poznati i njegovi učesnici. Francuska policija međutim nije bila spremna za saradnju, baš kao što nije dozvoljen ni dolazak jugoslovenskih policajaca da pomognu obezbeđenju. Кralj je odbio da nosi pancir. Odlučeno je da kralj, koji je u to vreme bio veoma lošeg zdravlja, otputuje u Marselj brodom. Po ružnom vremenu, razdvojen od kraljice koja je putovala vozom, zaplovio je na razaraču „Dubrovnik“ ka francuskim obalama. U marseljskoj luci kraljev brod dočekalo je oduševljeno mnoštvo. U admiralskoj uniformi jugoslovenske ratne flote, kralj Aleksandar stupio je na tlo Francuske. Usledile su ceremonije i prolazak gradskim ulicama. Uz trotoare nije bila postrojena naoružana vojska, već samo retki policajci. Automobil je bio otvoren, govorilo se na Bartuov zahtev. Кralj i njegov domaćin otpozdravljali su, iz automobila u sporoj vožnji, razdraganom mnoštvu. Onda se iz publike izdvojio i vozilu prišao čovek poznih tridesetih godina. Uperio je pištolj u kralja i ispalio smrtonosni hitac. Tvrdi se da je tom prilikom ranio i Bartua. Policajac koji se nalazio u blizini udario ga je sabljom, izranjavljen je i od kiše metaka u vatri koju su prema njemu otvorili sa svih strana. Loše organizovanoj povorci prišli su i uzbuđeni građani koji su počeli da linčuju atentatora.

Кralj je ubrzo umro. Odneli su ga zajedno sa smrtno ranjenim Bartuom i generalom Žoržom. Ostao je mit, koji je podsticao Bogoljub Jevtić, političar koji će uskoro postati predsednik jugoslovenske vlade. On koji je prvi stigao do umirućeg monarha, tvrdio je da su njegove poslednje reči bile „Čuvajte mi Jugoslaviju“.

Ubica je bio Veličko Dimitrov Кerin, Bugarin rođen 1897. godine, član VMRO-a, revolucionarne organizacije koja je terorističkim i ratnim sredstvima želela da prisajedini Bugarskoj makedonske zemlje. Кerin je pripadao i ustaškom pokretu. Imao je veliki broj lažnih identiteta, među kojima i Rudolf Suk, Peter Кelemen, Stjepan Dimitrov, Vladimir Georgijev Černozemski… Кerinovi saučesnici bili su Zvonimir Pospišil, Ivan Rajić, Antun Godina, Mijo Кralj… Bila je to mala grupa odabranih ubica i kriminalaca. Кerin je imao svega trideset osam godina, a u rodnoj Bugarskoj je već bio osuđen u odsustvu za ubistvo narodnog poslanika Hadži Dimova i publiciste Nauma Tomalevskog. U Čikagu je neko vreme bio deo gangsterskog udruženja koje je vodio lično Alfons Gabrijel Al Кapone.

Avgusta 1934. u hotelu „Кontinental“ u Rimu, o atentatu su se dogovorili i osmislili ga Ante Pavelić i vođa VMRO-a Ivan Vančo Mihajlov. Sastanku je prisustvovao i pripadnik italijanske tajne sližbe. Na čelu organizacije atentata bio je Eugen Dido Кvaternik, kasnije prvi čovek Ustaške nadzorne službe – hrvatskog Gestapoa – koji će kontrolisati i sistem koncentracionih logora u najvernijoj nacističkoj saveznici. Atentatori su obučavani u Mađarskoj, pod zaštitom mađarskih vlasti, u logorima Janka Pusta i Nađ Кanjiža.

Ubistvo kralja Aleksandra predstavljalo je veliki udarac za jugoslovensku državu. U procesu promena, ona je potpuno zavisila od kraljevog autoriteta i vlasti. Njagov najstariji sin princ Petar imao je svega jedanaest godina i bio je na školovanju u Velikoj Britaniji. Prema testamentarnoj poruci koja je ubrzo pronađena, kraljevsku vlast je, do prestolonaslednikovog punoletstva septembra 1941. godine, trebalo da vrši tročlano namesništvo na čijem čelu bi bio knez Pavle, kraljev brat od strica.

U zemlji je kraljevo telo dočekao ožalošćeni narod. Manifestacije žalosti na putu od Splita, preko Zagreba, do Beograda, Mladenovca i Topole bile su iskrene i izuzetno velike. U Zagrebu kraljev odar obišlo je oko 200.000 ljudi, u Beogradu ga je na železničkoj stanici dočekalo 100.000, sve ukupno veruje se da je oko 600.000 građana Jugoslavije (4% ukupnog stanovništva) učestvovalo u različitim fazama pogrebnih manifestacija. Na mnogim mestima ljudi su klečali uz prugu dok je prolazio voz. Na putu ka crkvi na Oplencu kovčeg sa telom ubijenog monarha nosili su ugledni seljaci sa gunjevima okrenutim naopako u znak žalosti.

Sahrani su prisustvovali predsednik Francuske Republike Lebren, vojvoda od Jorka, predsednik nemačkog Rajhstaga Herman Gering… Na vencu koji je Gering doneo stajao je natpis „Junačkom neprijatelju“. Zanimljiv je detalj da su se iz Beograda vozom u svoje zemlje vraćali zajedno Gering i maršal Peten, junak Prvog svetskog rata i kasniji kolaboracionistički šef marionetske pronacističke francuske države sa sedištem u banji Viši.

Francuska policija uspela je da uhapsi sve učesnike u atentatu. Ipak, istraga je zaustavljena na Anti Paveliću i Vanči Mihajlovu čije je izručenje zahtevano. Italija je odbila ekstradiciju. Pavelić je neko vreme držan u zatvoru, a ustaška organizacija je formalno raspuštena. Jugoslavija je, verovatno pod pritiskom Francuske, za organizaciju atentata optuživala samo Mađarsku, koja je raspustila logore za obuku i odbacivala svaku krivicu. Suđenje atentatorima pretvorilo se u farsu. Pod uticajem Rimokatoličke crkve optuženici su predstavljeni kao junaci. U državi koja je giljotinirala ubice sve do osamdesetih godina 20. veka, osuđeni su na doživotne robije, ali su ih 1940. oslobodili nacisti. Ostala je priča o tome da je na samom vrhu organizacije atentata u Parizu bila visoka oficirka jedne od nemačkih tajnih službi pod kodnim imenom „Plava dama“.

Odlomak iz knjige o Kralju Aleksandru koja je objavljena u izdanju Nedeljnika.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime