Trideset godina od 1995, za koju je nekome možda bitno naglasiti da ipak nije bila „prestupna“, ali se tako ponašala, u takozvanom Regionu (ili „Jugosferi“ kako je Tim Džuda nazvao ovaj prostor) i dalje vlada Dejtonski mir. Ovo je treći moderni period bez rata – nakon „versajskog“ (1918–1941) i „titoističkog“ (1945–1991) mira. I kao što su se i versajski i titoistički, hladnoratovski mir pretvorili u ratni međuetnički košmar čim se raspala evropska konstelacija, istu sudbinu može očekivati i dejtonski mir dođe li taj čas. Pretnja „cikličnog rata“ o kojoj je govorio Andrej Mitrović je tu, za vratom. Region nije izgradio mehanizam interne pacifikacije sukoba koja presudno zavisi od arbitriranja spoljnog faktora.
Inače, 1995. je u Srbiji proglašena „Godinom kulture“, prateći slogan – „Lepše je sa kulturom“ – promovisala je tadašnja resorna ministarka Nada Popović Perišić, a paradoks je da se ministarka Slobodana Miloševića i Mirka Marjanovića često i u demokratskoj javnosti pominje kao dobra ministarka kulture. Kampanju „Lepše je sa kulturom“ radila je agencija Sači & Sači kojoj je ministarka Popović Perišić predložila da to učini besplatno, a da zauzvrat, budući da se kampanja sastojala iz plakata i spotova, svuda piše da je to radila agencija Sači & Sači. Oni su dobili svoju reklamu, a resorno ministarstvo svoju kampanju.
Ratovi 1991–1995. su, kako smatra Milovan Đilas, bili repriza ratova 1941–1945. „samo bez partizana“. Dok mu je Danica Drašković ironično replicirala da je u tim ratovima bilo najviše „partizana“, s obzirom na karijere i ideološke biografije mnogih bitnih aktera. Kosovska kriza jeste bila jedan od okidača raspada Jugoslavije, Kosovo je instrumentalizovano – od slovenačke politike poznih osamdesetih na primer – što je izazvalo trapavu reakciju Slobodana Miloševića, ali Kosovo treba posmatrati na izvestan način kao sui generis. Demonstracije 1981. su bile i jugoslovenski problem, a rat na Kosovu (sa OVK i NATO-om) samo srpski problem. Ako izuzmemo kratkotrajni rat u Sloveniji, ratovi u prvoj polovini devedesetih godina su se odvijali suštinski kao i 1941–1945. na prostorima koji su bili deo NDH.
U to vreme Kosovo je „apstiniralo“. „Srpski svet“, iako se tada još nije tako zvao jer nije bilo Putina, Dugina i „ruskog sveta“, bio je u prvoj polovini devedesetih godina mnogo opipljiviji nego danas: u januaru 1995. na Palama su se sastali predsednici Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, Radovan Karadžić i Milan Martić, gde je Martić dobio obećanja o zajedničkoj odbrani u slučaju hrvatskog napada na RSK nakon eventualnog povlačenja plavih šlemova UN. I u februaru iste godine, predstavnici RS Krajine i Republike Srpske razgovaraju o zajedničkoj strategiji u slučaju hrvatskog napada (osnovan zajednički Savet odbrane). Krajinska skupština se u junu te godine jednoglasno izjasnila za ujedinjenje sa Republikom Srpskom.
Eto, baš u julu 1995. kad je prodata prva knjiga preko Amazon.com, na sastanku Tuđmana sa najužim vojnim i policijskim vrhom na Brionima doneta je odluka o vojnoj akciji „Oluja“. Godina je formalno drugačije počela: krajem januara 1995. predstavljen je Plan Z-4: Politička autonomija za Srbe u Hrvatskoj. I dalje se čuju ponegde naivna tumačenja da je mogla da se sprovede navodna ideja da Albanci na Kosovu dobiju ono što bi dobili Srbi u Krajini tim planom. I nije tačno da nije bilo ideja da se Kosovo nekako uglavi u dejtonsku agendu. Jako blizak saradnik Slobodana Miloševića me je u neformalnom razgovoru uveravao da su sa srpske strane do Miloševića došli takvi predlozi, ali da je otpor pre svega bio u takozvanoj međunarodnoj zajednici.
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG DVOBROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 24. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
