Ne živim u centru. Nikad nisam živela. Moja mama kaže da bi svaki čovek trebalo jednom da živi u centru, ali ne zauvek. Moj muž je iz unutrašnjosti došao u Beograd na studije, i posle nekoliko godina u domu, preselio se na Dorćol. Rekao mi je da se osećao kao da živi u samom centru sveta. Kao da je kralj grada na svom prestolu, iako je tu gajbu u Dobračinoj delio sa šest cimera. Možda i jesam nešto propustila ali sad je kasno da o tome mislim.
Neću da pričam o prednostima i manama života tamo i ovamo već samo o jednoj konkretnoj stvari. Lepoj stvari. A to je osećaj teleportacije. Kad se posle dužeg vremena, posle nekoliko nedelja, spustiš u grad. E onaj trenutak kad konačno stigneš. Kad nežno i neobavezno kročiš u centar. Bilo na neku izložbu, u nabavku ili da se s nekim vidiš. Svaki put mi se u stomaku čini kao da sam negde doputovala. Na mesto gde sam, svakako, puno puta već bila i gde poznajem razne ljude ali gde se i dalje nisam odomaćila. Jezik razumem ali ga ne pričam tečno kao lokalci. Znam gde se pije dobra kafa ali ne i ko će mi je poslužiti. Imam omiljena mesta za izlazak ali samo petkom i subotom.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 24. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
