Požali se ponekad kolega sa 91. stranice ovotjednog Nedeljnika kako mu se čini da svake sedmice mora da piše neki „In memoriam“. Onda vidim po društvenim mrežama dobru fotku da mu pošaljem: pitanje, valjda, s nekog od brojnih pab kvizova u Beogradu: „Ove godine preminulo je mnogo slavnih ličnosti, srećom i Madlen Olbrajt…“
Ali u ponedeljak, dok osmišljavamo tekstove i pričamo o predstojećim ferijama, on umesto toga meni pokaže fotku svog poslednjeg ovogodišnjeg „In memoriama“. Na njoj je Žile, zagledan negde u trole i beogradski sumrak, pa shvatim da ni fora sa Olbrajtovom odjednom nije toliko smešna.
A nisu smešne ni smrti, sem kad pomalo budu. Kad nisu tragične, recimo, kad se neko naživeo, šta god to moglo da znači.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA NA DUPLO VEĆEM BROJU STRANA, KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 29. DECEMBRA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
POGLEDAJTE I SPECIJALNE PONUDE ZA PRETPLATE:
***
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
