Svima nam se dogodilo da naš mozak pamti nekako „selektivno“. I uz najbolji trud, događa se da se sećamo nekih potpuno nebitnih stvari i sitnica, a da zaboravljamo bitne stvari. Ili da, čak, sasvim zanemarljivi detalji budu jedino čega se sećamo iz celog jednog događaja. Zbog čega je to tako? Zbog čega mozak pamti neke naizgled obične trenutke, dok druge pušta da mu izmaknu?
To pitanje je u srži studije objavljene u časopisu „Science Advances“ za koju se istraživači nadaju da će imati široku praktičnu primenu, na primer, u načinu na koji nastavnici nastoje da maksimiziraju zadržavanje informacija kod svojih učenika ili na to kako negovatelji razgovaraju s ljudima s demencijom, piše Vašington post.
Kako pamtimo
Studija, koju su napisali Leo Lenjang Lin i još neki istraživači sa Bostonskog univerziteta, otkriva da naš mozak selektivno jača određena sećanja kada su povezana s važnim iskustvima, u mehanizmu poznatom kao poboljšanje pamćenja. Kao deo tog procesa ,mozak koristi kliznu skalu da odluči koja sećanja će sačuvati, prema studiji koja se oslanja na nalaze 10 pojedinačnih studija u kojima je učestvovalo blizu 650 učesnika.
Povezivanje „krhkih“ sećanja sa emocionalnim događajima moglo bi da nam pomogne da ih bolje upamtimo u budućnosti, veruju ovi istraživači Univerzitea u Bostonu. Ova recenzirana studija sugeriše da bi povezivanje tih „krhkih“ sećanja, obično rutinskih događaja, sa nezaboravnim ili korisnim trenucima moglo da spreči njihovo zaboravljanje, i da bi to sistemski moglo da pomogne u jačanju korisnih sećanja ili oslabljivanju nebitnih.
„Pamćenje nije samo pasivni uređaj za snimanje: Naš mozak odlučuje šta je važno, a emocionalni događaji mogu da vrate u prošlost kako bi stavilizovali krhka sećanja“, rekao je Robert M. G. Rajhnart, profesor psiholoških i neuroloških nauka na Univerzitetu u Bostonu i koatur studije. „Naša studija sugeriše da se emocionalna istaknutost može iskoristiti na precizne načine.“
Emocionalna težina
Istraživači su za ovu studiju sproveli tri svoja eksperimenta i analizirali podatke iz sedam nezavisnih eksperimenata. Eksperimenti su uključivali prikazivanje različitih slika učesnicima, pri čemu su neke bile „neutralne“, a druge povezane s novčanim bonusima ili „nagradama“, a zatim im je sledećeg dana dat iznenadni test pamćenja. Drugi eksperimenti koji su uključivali korišćenje slika povezanih s blagim električnim šokovima takođe su analizirani kao deo skupa podataka.
Utvrđeno je da su ljudi skloniji pamćenju „krhkih“ događaja koji su se desili neposredno pre emocionalnog događaja – u ovom slučaju nagrada ili šokova – posebno kada su ta sećanja imala sličnosti sa događajem kao što je odgovarajuća boja ili vizuelni znak. Takođe, ljudi su skloni pamćenju neutralnih sećanja koja su se dogodila nakon važnog događaja ako je taj događaj bio važan ili značajan.
Rezultati pokazuju da „emocionalni događaj ne jačaju sva bliska sećanja podjednako – mozak koristi različita pravila u zavisnosti od vremena“, piše Lin.
Efekat poboljšanja pamćenja snažnog iskustva ili događaja uglavnom se primenjivao „na krhka sećanja koja bi inače nestala“, prema Rajnhartu. Ako su neosnovana sećanja takođe nosila emocionalnu težinu, taj efekat je bio smanjen.
Kako pamtiti na času
Svakako, pamćenje je promenljivo i prilagodljivo tokom godina i naš mozak obrađuje ogromnu količinu informacija i odlučuje šta će zapamtiti, a šta odbaciti, obično dajući prioritet onim informacijama koje su prepoznatljive i emocionalno opterećene. Čak i tada, sećanja su podložna promenama. Možemo mu pomoći u očuvanju dugoročnog pamćenja tako što ćemo redovno vežbati, dovoljno spavati, ograničiti unos alkohola, paziti na stres i negovati društvene veze – sve je to prevencija demencije. Ova studija bi mogla da doda novu dimenziju tim naporima.
Lin kaže da bi ova studija možda mogla da pomogne mnogima, recimo učenicima na času istorije da upamte predavanje, ako je povezano s korisnim iskustvom, „kao što je rešavanje slagalice koja donosi poene ili njeno preplitanje u priču koja budi radpoznalost“. A kod osobe s demencijom, krhko sećanje „moglo bi biti čvršće ukorenjeno ako se upari sa nečim relevantnim i značajnim“, kao što je „omiljena pesma, porodična fotografija ili čak mali poklon“.
Ograničenje studije je to što ne meri osnovne moždane mehanizme koji uzrokuju poboljšanja pamćenja, kao i to što je ograničena prirodom svojih eksperimenata koji su se oslanjali na relativno jednostavne stimulise, a ne na složene scenarije i interakcije koji se pamte. To će biti sledeći korak u studiji.
Tagovi
