Ozempik je toliko zaludeo planetu, da je vrlo često u deficitu, a u mnogim zemljama, pa i kod nas, počela je daleko stroža kontrola izdavanja na recept upravo zbog njegove upotrebe u svrhe mršavljenja. Pokazao se vrlo delotvornim za gubitak kilograma, iako mu je glavna namena za dijabetes tip 2, i nasušno je potreban takvim pacijentima. Međutim, postoje oni kod kojih baš i nije efikasan. Zbog čega?
Naučnici su došli do jednog zaključka a to je da je gojaznost mnogo komplikovanija nego što se mislilo, stanje koje potencijalo postoji u čak 11 oblika tj. tipova, a svako je uzrokovano različitim biološkim putem, piše New Scientist.
„Nije stvar samo u indeksu telesne mase ili u izgledu tela; više se radi o biologiji koja stoji iza toga i kako je to povezano sa faktorima rizika“, kaže Akl Fahed sa čuvenog Instituta Brod u Kembridžu, Masačusets.
Kategorizacija „prekliničke“ gojaznosti
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definiše gojaznost kao višak masti koji predstavlja rizik po zdravlje. Da li je neko gojazan utvrđuje se izračunavanjem indeksa telesne mase (BMI), kada se težina osobe podeli sa visinom.
Pošto nemaju svi gojazni komplikacije sa zdravljem, neki istraživači su nedavno predložili uvođenje kategorije „prekliničke“ gojaznosti. Ovo deli gojazne ljude u dve grupe: one sa simptomima izazvanim viškom masti, kao što su otežano disanje i srčani problemi, i one s viškom masti koji nemaju simptome, ali koji se mogu pojaviti kasnije. Međutim, ove dve kategorije možda nisu dovoljno dobre da bi se gojaznost efikasno lečila, prema podacima koji su došli Fahed i njegove kolege.
Istraživači su sproveli studiju asocijacije na nivou celog genoma kod više od dva miliona osoba s gojaznošću, iz celog sveta i različitog porekla, pri tom tražeći vezu između gena i BMI, kao i obima struka, odnosa struk-kukovi i obima kukova.
Na osnovu toga je utvrđeno postojanje 734 različitih genetskih regija povezanih sa gojaznošću, od kojih 86 ranije nije bilo poznato.
Gojaznost nije jedna
Nadalje, istraživači su proverili koja tkiva ispoljavaju posledice povezane s gojaznošću izazvane varijacijama gena u tim regijama, kao što je proizvodnja insulina, hormona koji reguliše nivo šećera u krvi. Otkrili su da se ovi geni uklapaju u 11 klastera, odnosno grupa, od kojih svaka ima karakterističan biološki pravac.
To su: metabolički nezdrava gojaznost; metabolički zdrava gojaznost; šest tipova koji se odnose na proizvodnju insulina; i tipovi povezani s disregulacijom imunskog sistema, hormonskom kontrolom apetita i telesne težine i metabolizmom lipida.
Oni su ove klastere nazivali endotipovima a ne podtipovima, jer se ovi drugi obično međusobno isključuju i ljudi mogu da imaju samo jedan podtip. Jedan endotip održava poseban osnovni biološki mehanizam, a nekoliko njih može da koegzistira s različitim stepenom uticaja u istom organizmu.
Istraživači su potvrdili svoje endotipove koristeći odvojene podatke o više od 48.000 osoba iz baze podataka (biobanke) Mass General Brigam Biobank.
„Jasno je da postoji mnogo oblika gojaznosti“, kaže Frenk Grinvej sa Državog univerziteta Lujzijane u Baton Ružu. „Već znamo da neki ljudi s gojaznošću ne gube na težini kada uzimaju lekove GLP-1 poput Ozempika ili Wegovy, što sugeriše da ponekad ovi lekovi ne rešavaju fiziološki problem“, kaže on.
Endotipovi gojaznosti i put ka personalizovanom lečenju
Bolje razumevanje gojaznosti i njenih oblika može na kraju da poboljša pristup ovom problemu.
„Priznajući da postoji mnogo različitih vrsta gojaznosti moguće je bolje ciljati načine lečenja i preventivne intervencije kako bi se pružila personalizovanija nega“, kaže Laura Grej sa Univerziteta Šefild u UK.
Pošto je šest od 11 endotipova povezano s regulacijom insulina neke intervencije bi mogle biti efikasne u nekoliko klastera, kaže član tima istraživača Min Seo Kim sa Instituta Brod.
Kim kaže da bi ovi nalazi mogli da promene dosadašnja tumačenja studija koje su se bavile interakcijom gena i načina života kod gojaznosti, koje se generalno posmatralo kao jedno stanje, a moglo bi da promene i način na koji se takva istraživanja sprovode u budućnosti.
Grej kaže da bi moglo da postoji i više od 11 endotipova. Taj broj je ograničen genetskim regijama za koje znamo da se odnose na gojaznost, i veličinom skupova podataka genoma koji se koriste za istraživanje gojaznosti, kaže ona. Kim takođe veruje da ovim nije sve završeno.
„Mislim da je moguće da se u budućnosti otkriju dodatni endotipovi, kako se genetska otkrića budu nastavljala“, dodaje on.
S druge strane, Henrijeta Hirčer sa Univerziteta u Libeku kaže da bi moglo da se ispostavi da postoji manje od 11 endotipova. Ona očekuje da se do boljeg razumevanja dođe kako drugi istraživači budu radili na ponavljanju ovih nalaza.
„Sviđaju mi se ideje o klasterima gojaznosti ali one moraju biti preciznije u budućnosti da bi bile od pomoći u klinikama“, dodaje.
Tagovi
