Zašto mi odmor nije nikada dovoljno dug

Odgledao saqm britanski dokumentarac o esid hausu. Razne ličnosti u filmu, među njima Margaret Tačer. Scena u kojoj ona u doba početka tih kultnih letnjih rejvova ide na četvorodnevni godišnji odmor. Taman sam počeo da je sažaljevam kada je ubrzo stiglo objašnjenje voditelja da ona i nije nešto bila luda za odmorima. Volela je da radi, pa joj je odmor dolazio kao manji ili veći stepen rada, rekao je voditelj.

Nekako mi je bilo i logično. Ne ide nekako Gvozdena Ledi i slamnati suncobran u aranžmanu od dvadeset dana. Znam i za te ljude. Upoznavao sam ih tokom godina. Moj rođeni otac mi je jednom prilikom rekao da ne razume moje lunjanje i putovanja. Upoznavao sam ljude i radio sa ljudima koji su prezirali odmore. Nisu znali šta bi sa sobom u tim danima. Često sam slušao tokom istorije od nekih: „Jedva sam čekao da se završi odmor.“ Onda su za njih smislili etiketu „vorkoholik“. Meni se oduvek činilo da je to više medicinska dijagnoza nego etiketa u posao zaljubljenog čoveka.

Bilo je tu i tužnih epizoda sa ljudima koji nemaju s kim da idu na odmore. Nove godine i odmori su okidači nečijih beznađa. Što kaže Uelbek u „Seratoninu“, parafraziram doktora, „Kada dođe drugi januar, nekako se preguralo“. Poznajem ljude koji su se bojali godišnjih odmora. Da će ih neko ili nešto smeniti dok nisu tu. Ono kao kad ste bolesni školarac, pa ne možete da nadoknadite gradivo. Tako su se oni bojali kraja ferija. Ne da će im neko ukrasti onaj podmetač za miša, ukrasti im papir za štampač, pomešati hemijske… Nego da će biti zamenjeni, da će godišnji odmor pokazati da se može bez njih. Onda su odlazili krišom i još brže se vraćali sa odmora. Ili ga prolongirali jer baš je sve rasprodato to što su hteli na Tasosu, da su zakasnili a aranžmani su otišli.

Ima onih koji kažu: „Zaželeo sam se posla, napunio sam baš baterije.“ Onih koji odu na odmor da bi radili. Zapravo odmor ne prija kada ne radite. Sve su vam to krugovi. Nemate ni lovu kad ne radite. Onda nemate ni zašto, ni od čega, ni sa čim da se odmorite.

Ponekad pomislim da radim da bih sve potrošio na odmoru. Da živim za odmor. Ali ponekad najbolje stvari za posao mi se pojave na odmoru. Naslovnu stranu L’Europea sam dobio u mladosti zahvaljujući jednom odmoru. Ali najviše volim dokolicu. Kada odgovorim na SMS: „Izvini, bih, ali nisam u zemlji.“ Kada puštam led da „ugine“ na dnu čaše dok cevčim po deseto piće jer sutra je dozvoljeno da si mamuran, da kasniš, da si se uspavao… jer si na odmoru. A sutra idem na odmor. Nikad mi nije dovoljno dug iako je duži od ona četiri Tačerkina dana.