Ima, međutim, i analogija mnogo nižeg intenziteta. Tipičan primer je očekivati da se u odlasku Vučića sa vlasti ponovi makedonski ili crnogorski scenario. Očekivati da se preslika novi Peti oktobar takođe može biti varljivo. Veliki skup od 15. marta ove godine u Beogradu, koji je brojčano premašio Peti oktobar, demistifikovao je mit o kritičnoj masi koja sama po sebi ne garantuje ništa. Robovanje analogijama može da bude i tumačenje mogućnosti skraćivanja predsedničkog mandata koje je najavio Vučić (da uz parlamentarne dobijemo i predsedničke izbore 2026, iako mu mandat ističe 2027), što odmah asocira na postupke Slobodana Miloševića i Borisa Tadića.
I jedan i drugi jesu skratili mandate, ali su imali opciju da se ponovo kandiduju za predsednika države. Milošević je imao ambiciju da postane predsednik svog provizorijuma zvanog Savezna Republika Jugoslavija. Ta tvorevina projektovana „žabljačkim ustavom“ iz 1992. ostavila je mogućnost da joj se u međuvremenu priključi još neko, ako poželi, ali se brzo pokazalo da je to strukturalno nemoguće (i za „srpske zemlje“, jer drugi nisu bili zainteresovani), pa se sve svelo na asimetričnu federaciju Srbije i Crne Gore.
Doduše Vučić ima „srpski svet“, ali on je imaginarijum koji nije elektibilan okvir. Sem da budeš simbolički „predsednik srpskog sveta“. Tadić je imao mogućnost da se ponovo kandiduje za predsednika Srbije, dok Vučić to nema ako skrati mandat.
Upravo je on više puta govorio da mu ne pada na pamet da menja Ustav kako bi mogao da ponovo bude predsednik. Ali će zato, kako je naglasio, da pomogne nekome i bori se za to da oni za koje misli da mogu da vode Srbiju u budućnost, ostvare uspeh na izborima – „to ću svakako da učinim, a s koje pozicije u ovom trenutku niti je tema, niti bih mogao to i sam da izgovorim“. Ali rekao je Vučić davno, kao premijer, i da neće da se kandiduje za predsednika Srbije, pa jeste. Videćemo da li će dogodine krenuti pisma iz cele Srbije da zamole Vučića da uradi nešto. Što on tobože ne bi uradio da ga narod nije zamolio.
Ako se zaista ne odluči na rizičnu operaciju promene Ustava da bi stvorio mogućnost za treći predsednički mandat, ili da se predsednik bira u parlamentu, Vučiću ostaje mogućnost da se vrati na premijersko mesto što bi ozvaničilo neku vrstu „kancelarskog sistema“ koji je neformalno i uveo dok je bio premijer. I što je, realno, format bliži Ustavu od njegove sadašnje predsedničke pozicije. Sa izvesnim uzurpatorskim utiskom, bez mnogo obaziranja na Ustav i institucionalne nelagode. Takav izvitoperen predsednički sistem poistovećuje se s oblikom lične vlasti i njenog autoritarnog prihvatanja gde se stranački princip subordinacije prenosi i na državu. Vlada je samo servis, čak apsurdno umesto vlade u senci opozicije, Srbija kao da ima vladu u senci vlasti. Neki članovi Macutovog kabineta su i u vladi u senci, ali nisu svi.
Šetanje moći, nezavisno od Ustava, nije Vučićeva inovacija. Uprkos različitim karakterima vlasti, i Milošević i Tadić su u operativnoj politici bili bitniji od svojih premijera, ali je Vučić tu praksu podigao na nivo „državnog razloga“. Sveto trojstvo funkcionisanja Srbije – voluntarizam, etatizam i klijentelizam indukuju se i iz ovakve izvitoperene predsedničke pozicije.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
