Takozvana međunarodna zajednica (i EU dakle) do sada je prihvatala Vučićeve odluke da se ide na vanredne izbore, jer su svaki takvi izbori do sada bili projektovani da Vučić i njegova partija (koalicija) pobede bez suštinske neizvesnosti. Trenutno međunarodna zajednica okleva (ili je protiv izbora) jer nema garancija da će Vučićeva lista sigurno pobediti. Možda ovo zvuči cinično ali je uglavnom tačno i taj utisak, koji dobiješ (bar ovde potpisani) iz razgovora sa Evropljanima, ne mogu baš lako da odagnaju pojedini poslanici Evropskog parlamenta koji prepoznaju autokratiju u Srbiji.
„A ko je tačno alternativa?“, takođe je redovno pitanje koje postavljaju i ovi iz EU kojima su srpski studenti jako simpatični. Spoljni faktor (i zapadni i istočni) traži da mu se ponudi alternativni model stabilnosti. Koji do sad nije formulisan u heterogenoj pobuni. Nekome improvizacija može da izgleda i kao uspešna taktika, da se „pravo lice“ krije.
Nije svaka vojna parada simptom lične vlasti, ali svaka lična vlast podrazumeva i militarizaciju društva – homogenizaciju pristalica (selektivno jedinstvo), pretnju „unutrašnjem neprijatelju“ i njegovoj dinamici. Kao i poruku stranom faktoru. Pa malo i klinačko inaćenje sa susedima. Zbog današnjeg značenja „parade ponosa“, vojne parade mogu biti parade „jedinstva“, ne i samo ponosa, iako se nacionalni ponos podrazumeva, ali je asocijativnost mnogima nezgodna. Što možda ne bi sve razumeo čitalac vojnog lista „Front“ u Titovo vreme.
Spoljni faktor ne želi da neka nova vlast sutra ugrozi dogovore postignute s Vučićem. Njegov režim se ne može reformisati, a da se ne uruši. Takozvani pošteni izbori bi značili i reformu režima. Otuda je jedinstveni front opozicije i studenata bitnije pitanje od notornih izbornih uslova koji sigurno ne mogu biti na visokom standardu kod vlasti sa revolucionarnim karakterom (vladanje svuda i na svim nivoima), koja prezire samu mogućnost promene vlasti na izborima a što je suština višepartijskog sistema kao temelja demokratije. Otuda su takozvani pošteni izbori iluzija. Izbori svakoj strani samo služe kao legitimacijska poluga. Vučiću su to uvek bili od 2012, a sada su i studentskoj opoziciji.
Vučićeva „igra termina“ (najavljuje izbore kao modne kolekcije: jesen–zima…) oko izbora je taktika demoralisanja protivnika i pokušaj svođenja njegove aktivnosti na politički larpurlartizam – izgaranje (često razglabanje) o formi odnosa među opozicionim partijama, odnosu opozicije i studenata, i licitiranje imena za studentsku listu, što je već jedna vrsta rituala, bez organizacione suštine.
Danas se možda čini nebitnim, ali je suštinski bitno, kad bi i bilo uskoro izbora, i da studentska lista na njima dobro prođe – hoće li to sutra biti jedinstveni poslanički klub ili će se razbiti na nekoliko. Ako je jedinstven, ko tu komanduje. Ko je predsednik, postoji li neki glavni odbor, neki plenum za starije, neko koordinaciono telo.
Izbori u decembru 2026. (a taj termin Vučić je pominjao) maltene su izbori 2027. Jedna vrsta psihološke pobede režima. Iako je zahtev za raspisivanjem izbora odocnio, studenti su to ipak uspeli da nametnu kao temu i da stvore utisak da je Vučić kukavica što ih ne raspisuje, a sam čin raspisivanja izbora bio bi studentska pobeda. Sve dok je tako i dok Vučić ne preokrene psihološki situaciju da im on „čini“, izbora neće biti.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
