“Vi ste mene, drugovi, zajebali…”: Titova aevolucija koja teče…

0
Milovan Đilas i Josip Broz Tito 1952. godine. Foto Profimedia

Na 21. sednici Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, decembra 1971, Tito je oštro istupio protiv “revizionizma” u starom kominternovsko-staljinističkom maniru. Njegove reči prenela je “Borba” 4. decembra 1971, a njihovu autentičnost potvrđuje i Latinka Perović. Obrušio se Tito i na praksisovce (humanističke marksiste, pristalice „mladog Marksa“): “Odavno su se počeli, u raznoj štampi pojavljivati razni članici sa revizionističkim stavovima, negiranjem marksizma, Marksove nauke… Pred našim nosom održavani su razni simpozijumi, vrag bi ga znao kakve sve vrste, kao onaj na Korčuli… Na tim simpozijumima priča se svašta…”

Na istoj sednici Tito se izjasnio za “revoluciju koja teče”, kritikujući “liberalističko robovanje proceduri i institucijama”. Govorio je da se kontrarevolucionarne tendencije moraju sprečavati revolucionarnim sredstvima a istovremeno je flagrantno pogazio i principe nezavisnog sudstva. Upozorio je da se tužilaštva “često drže paragrafa kao pijan plota”. Interese revolucije stavio je iznad svih demokratskih principa. Založio se i za “administrativne mere”: početkom sedamdesetih Tito ulazi u konzervativniju fazu svoje vlasti. U intervjuu “Komunistu”, 1974, datom pred Deseti kongres SKJ, Tito se osvrnuo po ko zna koji put na jednu od svojih “omiljenih” tema – monolitnost partije i “fenomen” frakcionaštva.

Interesantan je Titov razgovor sa političkim aktivom Zagreba 21. septembra 1970: tom prilikom je naglasio potrebu jačanja, kako je rekao, klasnog pristupa u Savezu komunista, jer je Tito upravo Šesti kongres SKJ označio kao početak “klasnog razvodnjavanja SKJ”. Ovaj kongres bio je logična posledica pragmatične potrebe destaljinizacije društva i partije. Na tom kongresu i KPJ zvanično je promenila ime u SKJ, što je više bio simbolički gest jer Petar Stambolić je svedočio da bi tokom partije pokera Tito posle nekoliko viskija znao baciti karte i reći: „Vi ste mene, drugovi, zajebali.“ A na pitanje – kako smo te zajebali, druže Stari, on je odgovorio: „Zašto se mi ne zovemo više KPJ?“

Tito se nikada nije emancipovao od boljševičkih dogmi o vodećoj, „avangardnoj“, poziciji partije.

Svojim smelim istupanjima na Šestom kongresu KPJ, Milovan Đilas je stavio na probu istinsku spremnost Tita na radikalniju demokratizaciju društva. Prema sociologu Slavku Milosavleskom, koji je bio i ambasador Makedonije u Beogradu, “slučaj Milovana Đilasa 1953–1954. bio je izraz težnje jugoslovenske revolucije za radikalnom emancipacijom od dogmatskog socijalizma-staljinizma”. Obračun sa Đilasom najavio je Titovo vraćanje na proverenu koncepciju vlasti u kojoj je monolitna partija dominantna poluga.

Takve stavove Tito je demonstrirao i na Sedmom kongresu SKJ (aprila 1958. u Ljubljani), gde opet do izražaja dolazi Titov ”raskorak”; s jedne strane želja da se društvo i partija prikažu u demokratskom svetlu, a s druge istovremeno isticanje opasnosti koje štete monolitnosti komunističke organizacije i njenoj moći.

Sedamdesetih godina Tito se duboko vratio na rigidne metode vladanja, prednost je dao očuvanju svoje lične vlasti. Nakon obračuna sa hrvatskim maspokovcima (“masovnim pokretom”), 1971, odnosno “liberalističkom” strujom u srpskoj partijskoj organizaciji 1972, počinje verovatno najkonzervativniji period Brozove vladavine u kome su recidivi boljševizma više nego primetni. Bizarno, ali posle 1974. i novog ustava Tito je „konfederalni Ranković“.

Slavko Milosavleski pretpostavlja da se kod Josipa Broza stalno pojavljuje „podeljena ličnost“ kada je reč o ulozi partije (SKJ), „jer on dobro zna da ona u uslovima samoupravljanja ne može da bude takva kakva je bila u periodu administrativnog socijalizma, ali da se u ‘vrhu’ nije u suštini ništa izmenilo“.

Kontradiktornost Titovih stavova kada je u pitanju vodeća uloga SKJ u samoupravnim uslovima primetio je 1957. i Andre Fonten iz pariskog „Monda“, postavljajući pitanje Titu da li ponovno uvođenje demokratskog centralizma ne znači izvesno ograničenje samoupravljanja. U odgovoru Tito je bio izričit: “Čini mi se da se u Vašem pitanju izjednačavaju pojmovi demokratskog centralizma u Partiji i centralističkog sistema upravljanja u državi. Prvi princip nikada nismo ni napuštali. On predstavlja osnovu unutrašnjih odnosa u SK… Samoupravljanje ne može tolerisati autarhiju pojedinih subjekata u društvu…“

Na pitanje londonskog „Sandej tajmsa“ da li postoji mogućnost da u Jugoslaviji bude više od jedne partije, Tito je 1966, na Brionima, kategorički odgovorio: “Ne. Mi imamo Socijalistički savez, unutar kojega djeluje Savez komunista, zatim sindikalnu, omladinsku i razne druge organizacije. To je dovoljno široka baza u okviru koje mogu da djeluju svi naši ljudi koji su za socijalizam…“

Tragično je to da se Titov „konzervativizam“ ispoljio nakon svih njegovih i jugoslovenskih iskustava sa staljinizmom, nakon Informbiroa, Dvadesetog kongresa KPSS, posle sovjetske intervencije u Mađarskoj 1956, odnosno u Čehoslovačkoj 1968.

Indikativne su reči iz Titovog intervjua „Vjesniku“ 1972: „Ne moramo u Savezu komunista imati preko milion članova… Nama treba avangardna partija. A to znači da u njoj ne mogu biti oni koji nemaju apsolutno nikakve veze sa socijalizmom, s komunizmom, koji su zbog karijerizma došli u Partiju… Prema tome, mi moramo očistiti našu Partiju… Ona u svojim redovima mora imati takve članove i takvu disciplinu kako bi se mase idejno usmjeravale…“

U zgradi Saveznog izvršnog veća (SIV), u Beogradu, pred srpskim političkim vrhom, 9. oktobra 1971. Tito govori: “Ko smeta samoupravljanju? Ko je taj? Dajte jedanput da ga vidimo, dajmo ga na tapet da ga onemogućimo. Da se prava radničke klase ostvaruju a ne da ih stavljamo samo na papir i da su nam usta puna interesa radničke klase… Mi komunisti smo avangarda radničke klase.“

U Puli, aprila 1972. Tito ističe da je Jugoslavija već toliko “cementirana i čvrsta dole u bazi”. Na velikom narodnom zboru u Titovom Užicu, 8. maja 1972. naglašava: “… U bazi sam uvek nailazio na dobru podršku, ali retko kod nekih odgovornih rukovodilaca… U rukovodstvu Srbije se prećutno prešlo preko mog govora na Kozari i Rijeci…“ Na istom sastanku Tito je potvrdio da on, kao nadnacionalni šef države, vođa radničke klase i partijski lider ima arbitraran položaj i shodno tome posebna, diskreciona ovlašćenja.

*Iz knjige Zorana Panovića “Josip Broz Tito: Bilo jednom u Jugoslaviji”. Knjiga se može naručiti preko sajta Nstore, ili na sledećem linku:

POGLEDAJTE I DRUGE KNJIGE IZ EDICIJE “VELIKE BIOGRAFIJE”