Vesna Perunović jedna je od umetnica čiji je rad predstavljen na aktuelnoj izložbi „InterMediaArt“ u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, otvorenoj do 1. marta 2026. godine. Ova izložba predstavlja dosadašnji rad Centra za intermedijsku i digitalnu umetnost MSUV i fokusirana je na razvoj novih medija na domaćoj umetničkoj sceni u poslednjih nekoliko decenija, odnosno istraživanje načina kolekcioniranja i zaštite novomedijskih umetničkih dela.
Umetnica Vesna Perunović je na izložbi zastupljena s delom House of Exile koje istražuje ideju „doma” kao najvažnijeg i osnovnog koncepta urođenog ljudima – kuće kao skloništa.
Na izložbi u Muzeju savremene umetnosti predstavljen je vaš rad House of Exile. Sećate li se kako i sa kojom izvornom idejom je svojevremeno nastao?
House of Exile je nastao na samom početku ovog veka i istovremeno je označio važnu prekretnicu u mojoj umetničkoj praksi. To je bio trenutak kada počinjem da integrišem video, odnosno pokretnu sliku, kao ključni element rada, u direktnom odnosu sa skulpturalnom formom i prostornom instalacijom. Ovaj rad je premijerno prikazan 2002. godine na IV Cetinjskom bijenalu u Crnoj Gori, čija je centralna tema bila Under Construction. U tom trenutku Srbija i Crna Gora su još uvek činile zajedničku državu, ali je već bilo jasno koliko je ta zajednica krhka.
Poziv za učešće na Bijenalu bio je direktan okidač za razvoj koncepcije rada. Razmišljanje je krenulo od doma, porodice i pripadanja — tema koje su za mene bile i ostale duboko lične i dominantne. Rad je nastao kao odgovor na moja najranija sećanja vezana za porodičnu kuću mog oca, kao i za dom moje bake i deke u Crnoj Gori. Konstrukcija kuće u mom radu reflektuje jednostavnost prostora i doma u kojem su oni živeli šezdesetih godina, u tada još zajedničkoj Jugoslaviji. Poetski sveden, rad govori o kompleksnom političkom trenutku i univerzalnom osećaju nestabilnosti, dok se u podtekstu dotiče moje lične istorije i porodičnog narativa — tenzija između Crne Gore, odakle potiče moj otac, i Srbije, odakle je moja majka, kao i istorijskog momenta i predosećanja neminovnog razilaženja ove dve republike bivše Jugoslavije.
Formalno, rad se oslanja na estetiku Arte Povera, kako kroz minimalistički izraz, tako i kroz ekonomiju materijala. Korišćeni su skromni, nekonvencionalni materijali — lastiš i metalni ram koji formiraju konstrukciju kuće-kaveza na koju je projektovan video. U pokretnim slikama se naizmenično smenjuju prirodni ambijenti i lanac eksplozija. Video-segment ambijenata iz prirode sniman je u Kanadi, zemlji u koju sam emigrirala krajem osamdesetih i gde i danas živim. Slika i zvuk nose jasno prepoznatljiv kanadski pejzaž — divljinu i prirodu — a upravo taj geografski i emotivni sadržaj dodatno produbljuje značenje rada i čini gaujedno zagonetnim i univerzalnim.
Kao godina rada naznačena je vremenska odrednica „2002-2010“. Da li to znači da je ovaj rad razvijan i nadograđivan tokom godina?
Da, tačno je da su godine koje su naznačene kao godine nastanka, takođe i period koji označava i raspon razvoja i transformacije ovog rada. Posle postavke za IV Cetinjski Bijenale, rad je putovao na Tirana Bijenale, i Bijenale u Portugalu, 2003. i 2004. U originalnom radu umesto sadašnje metalne konstrukcije, korišćene su tenzične sajle, koje su konstrukciju kuće činile više efemeralnom, gotovo lebdećom. Ova konstrukcija je kasnije zamenjena solidnom metalnom konstrukcijom koja je otvorila nove mogućnosti, kao recimo da se rad postavi u eksterijeru.
Sam video zapis je takođe doživeo tranformaciju u kasnijim iteracijama. Od 2004. na originalni video je dodat segment snimaka testova atomskih eksplozija koje su vršene posle Drugog svetskog rata. Funkcija ove nadogradnje je da se sa postigne emotivno balansiranje smirujućeg poetskog dela sa prirodom i uznemirujućeg, zastrašujućeg dela sa eksplozijama. Takođe, ovom dodatnom montažom rad više reflektuje sadašnji istoriski trenutak, vreme pojačanih tenzija, pretnji i razaranja.
House of Exile jedan od mojih najizlaganijih radova. U periodu od 2002. do 2025. izlagan je preko 20 puta u okviru grupnih izložbi i samostalno, u Evropi, Severnoj Americi i Aziji, na tri kontinenta. Ono što ga i dalje čini aktuelnim je da se bavi osnovnom ljudskom potrebom za domom, a istovremeno oslikava geopolitičku situaciju koja konstantno preti i ugrožava to osnovno ljudsko pravo.
„Posmatrač dela je suočen sa pojmom doma kao promenljivog, ranjivog konstrukta“ stoij u opisu dela na ovoj izložbi. Ova tema je bila prisutna i na vašoj prethodnoj izložbi „Paradigma doma: Novo mesto pripadanja“ u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića. Od tada je prošlo tri godine a svet potresaju novi sukobi i „nove paragidme“ društvenih i političkih odnosa. Kako doživljavate paradigmu doma danas u situaciji kada je svet još nestabilnijii nego što je bio tokom prvih par decenija 21. veka?
House of Exile se bavi jednim od najosnovnijih simbola — pojmom doma —i postavlja pitanje kolko je dom danas sigurno mesto, a koliko je mesto ranjivosti – izloženo stalnoj opasnosti i destrukciji. Iako dom tradicionalno doživljavamo kao “safe haven” danas je on u kontekstu svih kriza i ratova najčešće mesto konflikta i tranzicije, mesto u konstantnom fluxu. Danas je to “ludilo razaranja” koje je krenulo od 9.11. i rušenja kula bliznakinja u Njujorku, pa do ratova u Avganistanu, Siriji i najdramatičnijeg i najskorijeg konflikta u Gazi, sve alarmantniji.
Izgleda kao da je ceo svet izgubio svoj moralni kompas. Prosto je neverovatno do koje mere je čovečanstvo spremno da toleriše razaranje i uništavanje ljudskih života i staništa. Paradigma doma je danas izvrnuta naopačke, kao i sve vrednosti koje su u vreme mog odrastanja bile deo kolektivnog DNK. Od povelje Ujedinjenih nacija, jednakosti, poštovanja ljudskih prava I prava zakona, kao da ništa više nije ostalo. S druge strane, postoji nada da sadašnje mlade generacije imaju svest, moralne vrednosti i zrelost da se suprotstave tom “ludilu” i degradaciji. Nadajmo se da će klatno otići u suprotnom smeru, sa njihovim aktivizmom i borbom, I da će nove generacije zaustaviti sadašnji trend. House of Exile je i pored ozbiljne teme kojom se bavi, rad koji ima nameru da podstakne dijalog ukazivanjem na značaj zajednistva, mira, sigurnosti i ideje doma kao zaštićene zone.
Vaše delo gledamo na izložbi InterMediaArt na kojoj je predstavljen dosadašnji rad Centra za intermedijsku i digitalnu umetnost MSUV. Koji je to trenutak u kome ste vi počeli da razmišljate o proširenju vlastitog izraza van tradicionalnih umetničkih praksi ka ovim metodama rada?
U svojoj praksi uglavnom se rukovodim intuicijom i pratim metodologiju koja najviše odgovara kontekstu toga šta želim da izrazim svojim radom. Kao što je možda poznato, ja bsam završila studije slikarstva. Po imigriranju u Kanadu nastavila sam u početku da se bavim tim medijem, ali ubrzo sam osetila nemoć da kroz taj medij izrazim svoja osećanja i iskustva kroz koje sam prolazila. Tektonska kulturološka promena koja se preseljenjem desila u mom životu, zahtevala je druge načine, metode, materijale i drugačiji izraz u mom radu.
Od kasnih devedesetih počela sam da korisim „second hand“ objekte i fleksibilne materijale (ženske čarape) kao pokušaj da adekvatnije izrazim svoje lično iskustvo izmeštanja i tenzija u novoj sredini. Novonastale serije radova su preciznije bile u stanju da elokventno govore ne samo o mom iskustvu, već da se bave temama doma, tranzicije, kulturnog izmeštanja, granica na jedan univerzalan način. Video, instalacija i novi mediji su uvedeni u moju praksu iz potrebe da se preciznije reflektuje vreme u kom živim i da se koristi jezik tog vremena. Korišćenje raznorodnih medija u svom radu doživljavam ujedno kao slobodu izraza i kao sugestiju vremena u kom živim.
Kako doživljavate sve veći upliv AI tehnologija u naše živote pa i samu umetnost, kroz programe kao što su ChatGPT, Midjourney, itd? Da li je ovo još jedna u nizu tehnologija koju možemo koristiti na „dobar“ ili „loš“ način ili se radi o realnoj opasnosti za umetnike, o čemu se dosta piše u medijima na zapadnoj hemisferi?
Nove tehnologije, ChatGPT, sociJalne mreže itd. lično doživljavam kao novi alat koji mogu da koristim u svom radu, u procesu istraživanja, pisanja, prevođenja, sakupljanja informacija, generisanja pojedinih ideja, dakle u procesu koji vodi do konačnog kreativnog procesa i čina realizacije rada. Postojanjem novih tehnologija taj proces je znatno skraćen i olakšan.
Ono što AI tehnologija za sad ne može da zameni su procesi koji su karakteristični za ljudsku kreativnost, kao što su igra, slučaj, eksperimentisanje sa materijalima, taktilnost, humor, asocijacije vezane za ljudsko iskustvo, emotivnost i nepredvidljivost. Mislim da tehnologija ne može da ugrozi ljudsku kreativnost i da je opasnost uglavnom u tome što prekomerna upotreba AI tehnologije može da parališe aktivno delovanje, bitisanje u realnom svetu, aktivnog učestvovanja u zajedničkim iskustvima. Ova tehnologija je još uvek u povoju, tek smo počeli da upoznajemo sve njene mogućnosti i mane. Gotovo je sigurno će ona u budućnosti, kao i sada, doneti mnogo promena – i dobrih i loših – i zato mislim da su značajni napori jednog dela stručne javnosti da se ove tehnologije regulišu na pravi način kako bi se stavile u službu čovečanstva i sprečila zloupotreba i manipulacija.
