Među pozorišnim festivalima i programima za decu, Limenka Teatar Fest već četiri godine se izdvaja po svom specifičnom i hvale vrednom spoju pozorišta, ekologije, reciklaže i druženja. Ulaznice za festivalske predstave se ne kupuju novcem, već je potrebno doneti (bar) pet iskorišćenih limenki za piće, koje će potom biti poslate na reciklažu. Iza ovog festivala, čije se četvrto izdanje odigrava od 3. do 7. septembra u Kruševcu, stoje Novica i Valentina Pavličić, koji se na različite načine već 30-ak godina bave pozorištem za decu, a poslednjih 15-ak godina i spojem pozorišta i ekologije.
Valentina Pavličić, umetnička direktorka Limenka Teatar Festa, veoma je cenjena glumica i rediteljka sa bogatom karijerom u različitim segmentima dramskog stvaralaštva, a za ovu godinu sa selektorom Slobodanom Jovanovićem odabrala 10 predstava iz sedam država.
Pred nama je četvrto izdanje Limenka Teatar Festa. U kojoj meri ste želeli da kroz predstave direktno adresirate ekološke teme koje su u srži festivala, a u kojoj meri su predstave „univerzalnog“ karaktera?
Pozorišni deo Limenka teatar festa ne može se posmatrati izolovano od celine, stoga u implementiranju ekoloških sadržaja i poruka, uvek uzimamo u obzir da celina festivala, specifičan koncept, predprogram koji nosi jasno plasirane ekološke pouke za decu, dovoljno direktno ispunjava cilj edukacije dece o reciklaži i zaštiti životne sredine.
Foto: Vladimir Veličković
Kada razmišljate o selekciji predstava, kako gledate na odnos između ova dva idejna segmenta?
Pri izboru predstava ne insistiramo da one obavezno moraju da imaju ekološku temu, već ostavljamo prostor da one na najbolji način, svojim kvalitetom, utiču na decu da spoznaju vrednost svog aktivizma. Trud koji ulože u prikupljanje limenki nagrađen je fantastičnim umetničkim, pozorišnim doživljajem koji će ostati ubeležen u malim glavama i srcima. Ipak, u ceo kaleidoskop različitih žanrova i tema, obučno uvrstimo jedinu predstavu sa baš ekološkom temom. Kao podsetnik.
Šta biste posebno izdvojili kao interesantno u ovogodišnjem pozorišnom programu?
Trudimo se da svakom gradu domaćinu donesemo nešto novo, nešto što deca do tada nisu imala prilike da vide. Kruševac ima bogatu pozorišnu tradiciju. Dečije pozorište „Čarapa“ čiji sam umetnički direktor a koje je jedan od osnivača ovog festivala, nastalo je upravo ovde. Generacije roditelja ove dece išle su u “Čarapu”, a zahvaljujući naporima Kruševačkog pozorišta deca imaju naviku odlaska u pozorište.
Ipak i u takvom gradu postoje forme koje su retkost, čak i za profesionalce. Zato smo ove godine posebno posebno pažljivo birali predstave. Mađarska predstava “Plimplim“ se obraća najmlađem uzrastu i suptilno, kroz posebno pažljivo kreiranu igru zvukovima, tonovima, ritmovima, provocira decu da obrate pažnju na sve ono što čuju. Neverbalna predstava „Čaplin“ slovačkog teatra na izuetno zanimljiv način upoznaje decu sa legendarnim Čarlijem Čaplinom, glumcem nemog filma koji je deo svetske istorije umetnosti. Tu je i predstava“Ćerka samuraja” iz Bugarske koja je rađena po licenci japanskog tradicionalnog lutkarskog teatra. Imamo predstavu„Vilinjska gora“ iz Crne Gore koja će provocirati zrelo razmišljanje dece o osvajanju slobode, obraća se i malima, ali i nešto starijima. Svaka predstava ima svoj stil, sve se razlikuju, ja lično jedva čekam da ih ponovo gledam. Svi ćemo uživati!
Kada govorimo o „novim generacijama“, često smo skloni da generalizujemo i konstatujemo kako su klinci danas zagledani u svoje mobilne telefone, ne provode dovoljno vremena u (analognoj) igri, i slično. Kakvo je vaše viđenje koncentracije i percepcije najmlađe pozorišne publike danas? Imamo li razloga za brigu, ili pak za optimizam?
Na slično pitanje sam odgovorila i pre tri-četiri godine. Tada, a sada još više, izražavam optimizam kada je najmlađa generacija u pitanju. Mobilni telefoni jesu tu. Oni su samo pred pozorišne stvaraoce postavili jedan novi kriterijum, novi zadatak. Deca danas samo reaguju brže i tačnije. Oni su, da tako kažem, istrenirani da brzo misle i usvajaju veći broj podataka u minuti. Jasno će vam staviti do znanja ako im je dosadno. Doduše, dosada u pozorištu za decu nikada nije bila dozvoljena.
Kako deca reaguju na predstave sa ekološkim temama i koliko su svesna problema očuvanja životne sredine?
Sada takođe mislim i još sam uverenija da su deca sjajna, da vrlo tačno odgovaraju na sve što im se ponudi, da neviđeno dobro kapiraju i da je njihova svest o ekološkim temama zahvaljujući naporima koje ulažu mnoge organizacije i pojedinci na znatno višem nivou nego pre 16 godina kada je nastala preteča ovog festivala, projekat Limenkica-ulaznica. Za sada deca znaju mnogo o zaštiti šuma, vazduha, životinja, o reciklaži. Ekologija je, naravno, još širi pojam i tema koje mogu da budu ponuđene deci, još je mnogo. Mi smo tu da od njih dobijemo inspiraciju i energiju, koju ćemo im sigurno uzvraćati svakim sledećim festivalom.
Kao rediteljka i glumica više decenija ste aktivni na našoj sceni. Posebno je interesantan i bogat segment vašeg rada vokalna gluma, o kojoj se u domaćim medijima ne govori puno. Kako ste se pronašli u ovom vidu glume i šta vas posebno u njoj ispunjava? Koji su najveći izazovi i specifičnosti u odnosu na „klasičnu“ glumu?
Vokalna ili glasovna gluma jeste poseban i veoma važan deo mog profesionalnog rada. Traje pune 33 godine, bez prekida. Da ne postoji Cartoons Serbia i njihova evidencija mog profesionalnog profila, nikada ne bih mogla da steknem uvid u to koliko toga sam uradila u svetu sinhronizacija za to vreme.
Predivan je to posao. Zahtevan ali i izuzetno dinamičan i lep, kreativan. Tera te da stalno budeš u jednoj posebnoj vrsti glumačke kondicije. Neverovatan trening koncentracije i brzine reagovanja, ali i vokalnih sposobnosti i pronalaženje novih i novih rešenja kada treba „pozajmiti“ glas nekom junaku, bio on crtan ili igran. Biti blizak originalu, a opet tanano, glumačkim doživljajem dati svoj fini pečat. Pomaže da se ostane u duhu mlad, a to je, složićete se, privilegija. Izuzetno mi je drago što je moj sin Ivan nasledio taj dar od mene i uspešno se time bavi od svoje devete godine.
Koje vaše autorske i glumačke projekte biste izdvojili, na čemu ovih godina najviše radite mimo Limenka Teatar Festa?
Veoma su mi drage uloge koje sam poslednjih godina ostvarila u svom matičnom Pozorištu na Terazijama. Predstave „Brodvejske vragolije“, „Flashdance“ i „Žene na ivici nervnog sloma“ moje su veliko uživanje. Radujem se kada ih igram. Takodje, rad u Dečijem pozorištu „Čarapa“ moja je ljubav i tome sam veoma posvećena. Uvek sam volela decu i mlade ljude, a saradnja sa mladim glumcima i drugim pozorišnim stvaraocima koji stasavaju u poslednjim generacijama, veoma je inspirativna. „Kradem“ energiju od njih svuda, i u Pozorištu na Terazijama i u “ Čarapi“, priznajem. Trenutno radimo na novoj predstavi u „Čarapi“. Biće to jedna posebna „Pepeljuga“. Dakle, stalno sam uz mlade ljude u poslu, usmerena i ka dečijoj publici, uz svoje troje dece, pa šta još čovek može lepše u zivotu da poželi?
