R. je vešt u uspavljivanju bebe koliko i ja. Čak se može reći da je i veštiji, s obzirom na to da dojim, što mi daje solidnu startnu prednost u odnosu na njega koji koristi isključivo svoju smirenost, strpljenje i noge koje ne mrzi da šetaju tamo-amo dok se celim telom njiše kao prut na vetru ne bi li oborio našeg malog bandita. Pre nekoliko dana, Eni je počela razgovetno i što je još važnije, usmereno ka pravoj osobi, da govori mama i tata. Doskoro, tata i mama su bili i medved i baba i lopta i mleko. A onda kao da joj se pogled izbistrio, odjednom je počela da razaznaje ko je ko. I sad kad me pogleda i kaže mama, jebiga, sve se u meni istopi. Kao da je ta reč, tako kratka i banalna, jedino ime kojim želim da me neko oslovi.
I tako sam pre neko veče, nakon što sam je podojila i uspavala, izašla sa mamom da prošetamo pse. Jedna sasvim uobičajena situacija, ako se probudi, R. će da je uspava i to je sve. Dok smo gledale kako nam psi jurcaju po školskom, povremeno sam, kao što uvek radim, proveravala aplikaciju na telefonu preko koje sam mogla da vidim našu malu bebu u našem velikom krevetu. Spavala je mirno, na stomaku, okružena jastucima koji je, makar privremeno, sprečavaju da ljosne s kreveta. Negde na pola naše uobičajene ture, na dobar kilometar udaljenosti od kuće, Eni je zavrištala iz mog telefona. Pogledala sam u ekran i videla da već sedi, kako uvek radi kad se probudi.
Nisam se uzbudila, R. je kroz nekoliko sekundi ušao u sobu i uzeo je. Vratila sam telefon u džep i pomazila nepoznatog psa koji mi je pružio svoju mokru njušku. Bilo je vreme da se krene dalje, ali našim kučićima se nije išlo kući. Ajde, još koji minut, nema veze. Ponovo sam otključala telefon i pre nego što sam stigla da pogledam u ekran, čula sam jedno jasno i glasno: „Mamaaaaaa.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI OD ČETVRTKA MOŽETE PRONAĆI NA KIOSCIMA
