Na kraju nisam održao govor. Nije ni da sam se bio spremio kako je trebalo: da na papiru, nezgrapnim štampanim slovima – ona će imati svoju rolu na venčanju, no dobro sad – napišem neke teze, pa da izvadim naočare i stavim ih navr’ nosa, pa da uzmem mikrofon, nakašljem se u njega i krenem, počev od onog „Kićeni svatovi…“
Nije bilo mikrofona, nije bila atmosfera za govor, mada je atmosfera bila divna: pun sto nekih finih ljudi, s pogledom na Skadarsko jezero, i sa toliko alkohola u krvi da mi se učinilo da vidim pelikane, i da se poneki krap popeo na lokvanj da nas pita je li sve kako treba i da uzme parče torte.
Dobro, možda taj govor ne bi ni prošao kako treba, tešio sam se; ionako sam imao tremu kao da se ja venčavam, a ne da kumujem prvi put.
Koliku tremu? Ne sećam se ni kako smo stigli na Zabjelo kod njenih (mada sam ja vozio, toliko mi je poznato), ni šta se tamo pričalo, ni koliko je ljudi bilo, ni da li sam rekao „Odžak vam pjeva'“ ili nešto slično, a kada smo stigli kod matičara, zaboravio sam čiji je koji prsten (neka što su različite veličine, nego vrlo upadljivo i boje!) i da pitam zašto u Crnoj Gori, hvala Svevišnjem, ne citiraju Duška Radovića, nego samo slovo zakona. (Uopšte nije dosadno, verujte mi.)
Jedino što mi je žao je što su propale moje jako loše fore akonto profesije mladenaca. Oboje su kontrolori letenja, pa sam hteo da upletem nešto tipa „otkako su se pojavili jedno drugom na radaru“, pa neke reči kao što su „oblasna“, „prilazna“, „transponder“, i da završim sve sa jednim „cleared for takeoff“, na šta bi čak i one blagonaklone tetke garantovano zavrtele glavom i počele da cokću.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI OD ČETVRTKA MOŽETE PRONAĆI NA KIOSCIMA
