Tosca gramofon

U subotu, u raščišćavanju stana, bucmasti Rom, koji kupi stvari i prazni podrum, pogleda u moj raritetni prastari Tosca gramofon. Okrenu se ka meni i kaže: „Daješ mi ovo?“ Moj otac je često, uglavnom posle roditeljskih sastanaka, kada je već bila izvesna moja silazna putanja dobrog đaka, umeo da okrivi upravo taj gramofon Tosca. Proklinjao je dan kada ga je kupio jer je mislio da je s gramofonom krenuo moj sunovrat. Da zbog mog celodnevnog slušanja rokenrola sa tog gramofona Tosca nikada neću postati čovek.

Moj otac je bio smerni pošteni čovek jednog starog vremena koji je smatrao da to što dolazi sa 45 i 33 obrtaja nikako neće obrnuti situaciju da se opet povratim u dobre đake, završim škole i postanem čovek.

Toga sam se setio prošle srede kada sam dobio povelju Udruženja rok i džez muzičara. Novinarka N1 me je pitala da kažem nešto povodom te nagrade, primećujući da moji tekstovi o rokenrolu nisu bili obični intervjui već se osećalo nešto više od toga. Složio sam se s njom i rekao ono što i ovde pišem. Ta nagrada srpskog Udruženja džez i rok muzičara mi znači jer sam ja zapravo sve postigao preko rokenrola i muzike. Ja sam književnost i film otkrio preko rokenrola. Letos sam se u Dablinu, u ulici Harry St, poklonio pred spomenikom Fila Linota, frontmena benda Tin Lizi. Zbog njega sam zavoleo Džejmsa Džojsa i „Dablince“. Kupovao sam New Musical Express i posvećeno ga čitao i na pretposlednjoj stranici bila je rubrika gde su rok zvezde otkrivale šta čitaju od knjiga i gledaju od filmova. Tako sam preko Linota stigao do Džojsa. Kasnije sam preko Pitera Marfija iz Bauhausa stigao do Kafke, pa Mana… Pa pank i „Paklena pomorandža“ Entonija Bardžisa koju su posvećeno čitali klinci širom sveta i inspirisani njome davali imena svojim bendovima. (Moloko, recimo.)

Ništa od te literature nisam pokupio u školi i iz lektire. Sve je stizalo preko rokenrola. I ne samo knjige i filmovi, već i životni stavovi. Lutanja, avanturizam, pa znam da ću i na ovom odmoru spavati ko zna gde. Rokenrol je učio buntu, nepripadanju gomili, poštovanju različitosti, da ne nasedam na glupa politička obećanja, da prezirem autoritete…

I te večeri dodele nagrade bilo mi je žao što moj otac nije prisustvovao, pa ni saznao ni za jedno moje priznanje, i da je otišao sa ovog sveta pomalo u strahu da mu sin nikada neće postati čovek. Možda i zbog tog gramofona Tosca koji mi je kupio za tek dvocifren rođendan. A upravo sam na rođendan dobio ovu nagradu i nekoliko dana kasnije odgovorio simpatičnom bucmastom Cigi koji je tražio da mu ga prodam. Kratko: „Nema šanse.“ Jer kako prodati gramofon preko koga sam postao čovek?