Sve češće čujem kako se prijatelji iz regiona (Hrvati sve manje dolaze, zbog maltretiranja koje im je priređivao Vulin) čude kako smo se navikli na ovu nenormalnu normalnost. Nešto kao s bombardovanjem, koje počinje da zvuči patetično, čak i kad ga Novak Đoković prepričava Pirsu Morganu, a on je kao zabrinut, iako on nikad nije zabrinut, osim kad se radi o Ronaldu… Ili kada ga bilo ko od nas prepričava nekom Sarajliji…
Ko je (pre)živeo devedesete zna da ne postoji dno. I da čovek na sve može da se navikne.
Sada je to postala i obična šetnja gradom. Kako da strancu prevedeš Ćacilend ili objasniš da je ovo jedina vlast koja brani Skupštinu koja je simbol svake vlasti, ispred Skupštine?! Kako tek sramotni proces u kojem je poginulo 16 slučajnih prolaznika ispod državne zgrade, koju je rekonstruisala država, a ispod koje je moglo da bude 200 ljudi, dece, da je padala kiša, ili da tog dana nije bio štrajk prosvetnih radnika. Kako sve ovo sa Dijanom Hrkom, majkom koja je ostala bez sina tog dana, a kojoj iz Ćacilenda odgovaraju muzikom kao u mučenju u Gvantanamu.
A oni – stranci – čude se i dalje kako im život izgleda normalno. Kako idemo na posao. Kako na sto metara dalje pijemo kafu, ili uzimamo brzi obrok.
Kao da ljudi ne moraju da ručaju, da gledaju serije, planiraju odmore. Rade…
Iako mi znamo da moramo, čak i dok mladi Novak trenira u bazenu.
Ova nacija je na pragu nacionalnog burnouta.
Kojem smo izloženi 30 godina. I koji više nije normalan.
Koji se vidi na licima svih nas, a u ponašanju totalno!
Ono kad se opustite kad pređete granicu, a nije samo posao.
Ili odmor.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 20. NOVEMBRA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
