Tetkicu ne možeš da slažeš

Sve je bilo mnogo manje nego u mojim sećanjima. Od kapije, i dalje bez jednih vrata, i dalje blago zarđale, do ulaznih vrata sa šarenim posterom koji najavljuje priredbu u slavu proleća, trebalo mi je svega dvadesetak koraka. Eh, nekada bih trčeći, na malom odmoru, s kraja na kraj dvorišta, sve tamo do livade na kojoj se igra fudbal sa dve torbe umesto golova, i ne bih se ni zadihao. Pa i ta vrata – nekada mi se činilo da su impozantna, a sada sam skoro morao da se sagnem, ne bih li stigao do malene portirnice.

A bila je graja, kao što uvek zna da bude, bilo je proleće, pre koju godinu, vodio sam je da vidi moju školu, usput joj pričao anegdote i sećao se drugara koji su propušili u šestom i produvali u sedmom i ko se s kim tukao, i ko se u koga zaljubio, i kako se na Goricu bežalo ne samo sa časova nego i zbog udvaranja, a za tih 45 minuta si taman mogao da stigneš do centra grada i brzo se vratiš, da niko ne provali.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS