Telo, osluškivanje i ordenje

Sinoć sam prvi put za ovih skoro devet meseci pomislila da kreće porođaj. Kako mi se termin bliži, sve više razmišljam o tom nadrealnom događaju. Kad nešto nikad nisi probao, šta da očekuješ? Kako uopšte da ga prepoznaš? Sve može da bude porođaj. Glavobolja, bol u leđima, kontrakcije, mačka, pas, lonac. Toliko je individualno da je skoro apstraktno. Zapravo kao da je nekakav mit. Niko nikad ne priča o tome a onda odjednom, kad si trudna, svaka žena koju sretneš na ulici ima svoju priču koju bi rado podelila. Porodilje, mitološka bića. Dinosaurusi, znaš da su postojali ali ih nikad nisi zapravo video.

Sećam se da sam kao dete već želela decu, onako kako to male devojčice žele. Iako sam bila uvek modrih kolena, večito u nekoj zabranjenoj akciji, više dečak nego devojčica, volela sam da guram lutku u svojim malim kolicima i da se pravim da je to moja beba. Nije to uvek bila lutka, nekad bih vozila plišanog pandu, psa ili slona. Tad mi nije bilo sasvim jasno zašto ne mogu da rodim životinju. Uglavnom, sećam se da sam govorila da želim bebu ali da je nikad neću imati jer se plašim porođaja. Sad sam tu, nema nazad. Uskoro kreće odbrojavanje a ja i dalje nisam sasvim sigurna da li sam hrabra i optimistična ili uplašena i pesimistična. Da li bih samo da što brže prođe ili bih da iskusim to onako kako dolikuje?

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 27. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Nedeljnik 650Nedeljnik 650