Tu sam priču već napisao na ovom mestu, ali evo je opet, po sećanju, jer je sada važnija nego što je bila.
Bilo ih je trojica – reporter, producent, kamerman – i izgledali su, tada kada smo se sreli u Knez Mihailovoj, kao da ste dali deci koja su gledala „Blinki Bila“ i „Krokodil Dandija“ da nacrtaju Australijance. Falili su im samo oni drapičasti šortsevi koje je proslavio Stiv Irvin.
Sedeli su u jednom kafiću i zverali okolo; bilo je to malo svetlije, malo optimističnije vreme, recimo pre dvadesetak godina, i Beograd je još izgledao kao da je mogao da vam se dopadne i na treći i na sedmi pogled. Na osmi bi vas već oborio s nogu.
Prvi i jedini put bio sam „fikser“, ekipa australijskog javnog servisa stigla je da radi dokumentarac koji je neminovno morao da ima veze sa ratom i ratnim zločinima, mada su teme bile daleko žovijalnije.
Nikad neću zaboraviti: vozili smo se nekim kombijem Ibarskom, i naišli na onaj spomenik kod Ljiga: partizan-bombaš u akciji, leva ruka savijena, desna drži granatu, spreman da je servira. „Stani ovde!“, zavikali su, a onda izvukli svoje malene foto-aparate (telefoni još nisu bili a thing).
Slikali su i slikali taj spomenik, malo mu se smejali, malo mu se divili, a onda sam ih jedva naterao da mi kažu o čemu se radi.
„Čoveče, koliko bi kriket bio interesantniji da uvedemo ovo pravilo!“
Kasnije su mi pričali da su Australijanci ponekad i napadno veseli, do granice iritantnosti.
„Zeznuto je kada živiš na kraju sveta. Osećaš se malo odsečeno, otuđen. Zato toliko volimo da putujemo i da se družimo. Samo kada smo na putu, u inostranstvu, osećamo se prijatno. Koliko god da nam je zemlja velika, to je i dalje samo jedno ostrvo; kada smo zatvoreni na njemu, bude nam loše, bude nam neprijatno, pa često pravimo gluposti.“
Prebiram sećanja, i ne računajući mog strica i njegovu porodicu, te još neke prijatelje koji su otišli tamo da nađu svoju sreću – a neki su i uspeli! – ovo su verovatno jedini Australijanci koje sam upoznao glavom i bradom.
Eh, ako se broji nekoliko dugih razgovora telefonom, onda znam još jednog, s kojim ću uraditi poneki intervju: B. Wongar, Sreten Božić, književnik negde od Aranđelovca koji je pedesetih godina prošlog veka pobegao u Australiju preko Pariza, a onda se nastanio daleko u „autbeku“, gde je živeo sa Aboridžinima i dingoima i pisao o njima. (Možete da pomislite na frazu „kulturna aproprijacija“ i da ne budete daleko od istine.)
Mnogo su bitniji – i danas mislimo na njih – oni koji su nas dotakli iako im možda nismo pružili ruku niti sedeli sedam sati u pikapu sa njima, sve sa stajanjem na pumpi u Prijepolju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 18. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
