Premijer Kanade Mark Karni izazvao je veliku pažnju govorom koji je održao tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, poručivši da je „svetski ekonomski poredak pukao“.
U nastavku teksta objavljujemo ceo govor kanadskog premijera, koji je objavljen na sajtu Svetskog ekonomskog foruma:
„Zadovoljstvo je i dužnost biti sa vama večeras u ovom prelomnom trenutku kroz koji prolaze Kanada i svet.
Danas ću govoriti o pucanju svetskog poretka, o kraju jedne prijatne fikcije i početku surove stvarnosti, u kojoj geopolitika, u kojoj velike, glavne sile, vode geopolitiku bez ikakvih granica, bez ikakvih ograničenja.
„Srednje sile nisu nemoćne“
S druge strane, želim da vam kažem da druge zemlje, naročito srednje sile poput Kanade, nisu nemoćne. One imaju kapacitet da izgrade novi poredak koji obuhvata naše vrednosti, kao što su poštovanje ljudskih prava, održivi razvoj, solidarnost, suverenitet i teritorijalni integritet različitih država.
Moć onih sa manje moći počinje iskrenošću.
Čini se da nas svakog dana podsećaju da živimo u eri rivalstva velikih sila, da poredak zasnovan na pravilima bledi, da jaki mogu da rade šta hoće, a slabi moraju da trpe ono što moraju.
I ovaj Tukididov aforizam predstavlja se kao neizbežan, kao prirodna logika međunarodnih odnosa koja se ponovo potvrđuje.
A suočene s tom logikom, zemlje imaju snažnu sklonost da se povinuju kako bi opstale, da se prilagode, da izbegnu probleme, da se nadaju da će im poslušnost kupiti bezbednost.
E pa, neće.
Dakle, koje su nam opcije?
Život u laži i Havlova opomena
Godine 1978. češki disident Vaclav Havel, kasnije predsednik, napisao je esej pod nazivom „Moć nemoćnih“, i u njemu postavio jednostavno pitanje: kako se komunistički sistem održavao?
A njegov odgovor počinje sa jednim bakalinom.
Svakog jutra, taj prodavac stavlja natpis u izlog: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“. On u to ne veruje, niko u to ne veruje, ali ipak stavlja natpis kako bi izbegao probleme, da bi pokazao poslušnost, da bi se uklopio. I pošto svaki prodavac u svakoj ulici radi isto, sistem opstaje – ne samo zahvaljujući nasilju, već i zahvaljujući učešću običnih ljudi u ritualima za koje privatno znaju da su lažni.
Havel je to nazvao „život u laži“.
Moć sistema ne dolazi iz njegove istine, već iz spremnosti svih da se ponašaju kao da je istinit, a njegova krhkost dolazi iz istog izvora. Kada čak i jedna osoba prestane da učestvuje, kada bakalin ukloni natpis, iluzija počinje da puca. Prijatelji, vreme je da kompanije i države skinu svoje natpise.
Kraj prijatne fikcije o poretku zasnovanom na pravilima
Decenijama su zemlje poput Kanade napredovale u okviru onoga što smo nazivali međunarodnim poretkom zasnovanim na pravilima. Pristupili smo njegovim institucijama, hvalili njegove principe, imali koristi od njegove predvidivosti. I zahvaljujući tome, mogli smo da vodimo spoljne politike zasnovane na vrednostima, pod njegovom zaštitom.
Znali smo da je priča o međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima delimično lažna – da se najjači izuzimaju kada im odgovara, da se trgovinska pravila primenjuju asimetrično. I znali smo da se međunarodno pravo primenjuje s različitim stepenom strogoće, u zavisnosti od identiteta optuženog ili žrtve.
Ta fikcija je bila korisna, a američka hegemonija je, naročito, pomogla u obezbeđivanju javnih dobara, otvorenih morskih puteva, stabilnog finansijskog sistema, kolektivne bezbednosti i okvira za rešavanje sporova.
Zato smo stavili natpis u izlog. Učestvovali smo u ritualima i uglavnom izbegavali da ukazujemo na jaz između retorike i stvarnosti.
Ovaj dogovor više ne funkcioniše. Dozvolite mi da budem direktan. Nalazimo se usred pucanja, a ne tranzicije.
Integracija kao oružje
Tokom protekle dve decenije, niz kriza u finansijama, zdravstvu, energetici i geopolitici ogolio je rizike ekstremne globalne integracije. Ali u skorije vreme, velike sile su počele da koriste ekonomsku integraciju kao oružje, carine kao polugu, finansijsku infrastrukturu kao sredstvo prinude, a lance snabdevanja kao ranjivosti koje se mogu iskoristiti.
Ne možete živeti u laži uzajamne koristi kroz integraciju, kada integracija postane izvor vaše potčinjenosti.
Multilateralne institucije na koje su se srednje sile oslanjale – STO, UN, COP – sama arhitektura kolektivnog rešavanja problema je pod pretnjom. I kao rezultat toga, mnoge zemlje izvlače isti zaključak: da moraju da razviju veću stratešku autonomiju, u energetici, hrani, kritičnim mineralima, finansijama i lancima snabdevanja.
I taj impuls je razumljiv. Zemlja koja ne može da se prehrani, da se snabde energijom ili da se brani, ima malo opcija. Kada vas pravila više ne štite, morate da štitite sebe.
Ali budimo sasvim jasni gde to vodi.
Svet tvrđava vodi u siromaštvo i nestabilnost
Svet tvrđava biće siromašniji, krhkiji i manje održiv. I postoji još jedna istina. Ako velike sile napuste čak i privid pravila i vrednosti zarad nesmetanog ostvarivanja svoje moći i interesa, dobitci od transakcionizma postaće sve teži za ponavljanje.
Hegemoni ne mogu neprestano da monetizuju svoje odnose.
Saveznici će se diverzifikovati kako bi se zaštitili od neizvesnosti.
Kupiće osiguranje, povećati opcije kako bi obnovili suverenitet – suverenitet koji je nekada bio utemeljen u pravilima, ali će sve više biti zasnovan na sposobnosti da se izdrži pritisak.
Ova sala zna da je to klasično upravljanje rizikom. Upravljanje rizikom ima cenu, ali ta cena strateške autonomije, tog suvereniteta, može se i deliti.
Zajednička ulaganja u otpornost
Zajednička ulaganja u otpornost jeftinija su nego da svako gradi sopstvenu tvrđavu. Zajednički standardi smanjuju fragmentaciju. Komplementarnosti stvaraju pozitivan zbir. A pitanje za srednje sile poput Kanade nije da li da se prilagode novoj realnosti – moramo. Pitanje je da li ćemo se prilagoditi samo gradeći više zidove, ili možemo da učinimo nešto ambicioznije.
Kanada je bila među prvima koje su čule poziv na buđenje, što nas je navelo da suštinski promenimo svoj strateški položaj.
Kanađani znaju da naše stare, udobne pretpostavke – da nam geografija i članstvo u savezima automatski donose prosperitet i bezbednost – više ne važe. A naš novi pristup zasniva se na onome što je Aleksander Stub, predsednik Finske, nazvao „realizmom zasnovanim na vrednostima“.
„Cilj da budemo principijelni i pragmatični“
Drugim rečima, cilj nam je da budemo i principijelni i pragmatični – principijelni u posvećenosti temeljnim vrednostima, suverenitetu, teritorijalnom integritetu, zabrani upotrebe sile, osim kada je u skladu sa Poveljom UN, i poštovanju ljudskih prava; i pragmatični u priznanju da je napredak često postepen, da se interesi razilaze, da neće svaki partner deliti sve naše vrednosti.
Zato se angažujemo široko, strateški, otvorenih očiju. Aktivno se suočavamo sa svetom kakav jeste, a ne čekamo svet kakav bismo želeli da bude.
Kalibrišemo svoje odnose tako da njihova dubina odražava naše vrednosti i dajemo prioritet širokom angažmanu kako bismo maksimalno uvećali svoj uticaj, imajući u vidu fluidnost sveta u ovom trenutku, rizike koje ona nosi i uloge onoga što sledi.
I više se ne oslanjamo samo na snagu svojih vrednosti, već i na vrednost svoje snage.
Tu snagu gradimo kod kuće.
Široko partnerstvo i nova geometrija savezništava
Otkako je moja vlada stupila na dužnost, smanjili smo poreze na prihode, na kapitalnu dobit i na poslovna ulaganja. Uklonili smo sve savezne barijere za međuprovincijsku trgovinu. Ubrzavamo ulaganja od bilion dolara u energetiku, veštačku inteligenciju, kritične minerale, nove trgovinske koridore i šire. Udvostručujemo potrošnju za odbranu do kraja ove decenije, i to činimo na način koji jača naše domaće industrije.
I brzo se diverzifikujemo u inostranstvu. Dogovorili smo sveobuhvatno strateško partnerstvo sa EU, uključujući pristupanje SAFE-u, evropskim aranžmanima za nabavku u oblasti odbrane. Potpisali smo još 12 trgovinskih i bezbednosnih sporazuma na četiri kontinenta za šest meseci. Proteklih dana zaključili smo nova strateška partnerstva sa Kinom i Katarom. Pregovaramo o sporazumima o slobodnoj trgovini sa Indijom, ASEAN-om, Tajlandom, Filipinima i Merkosurom.
Radimo još nešto. Da bismo pomogli u rešavanju globalnih problema, primenjujemo promenljivu geometriju – drugim rečima, različite koalicije za različita pitanja, zasnovane na zajedničkim vrednostima i interesima. Tako smo, kada je reč o Ukrajini, ključni član Koalicije voljnih i jedan od najvećih donatora po glavi stanovnika za njenu odbranu i bezbednost.
Po pitanju arktičkog suvereniteta, čvrsto stojimo uz Grenland i Dansku i u potpunosti podržavamo njihovo jedinstveno pravo da odlučuju o budućnosti Grenlanda.
„Naša posvećenost članu 5 NATO je nepokolebljiva“
Naša posvećenost članu 5 NATO-a je nepokolebljiva, pa radimo sa našim saveznicima u NATO-u, uključujući Nordijsko-baltičku kapiju, na dodatnom obezbeđivanju severnog i zapadnog krila saveza, uključujući i kroz neviđena kanadska ulaganja u radare velikog dometa, podmornice, avione i čizme na terenu, čizme na ledu.
Kanada se snažno protivi carinama u vezi sa Grenlandom i poziva na fokusirane razgovore kako bi se postigli naši zajednički ciljevi bezbednosti i prosperiteta na Arktiku.
U oblasti plurilateralne trgovine, predvodimo napore da se izgradi most između Transpacifičkog partnerstva i Evropske unije, čime bi se stvorio novi trgovinski blok od 1,5 milijardi ljudi. Kada je reč o kritičnim mineralima, formiramo kupovne klubove u okviru G7 kako bi svet mogao da se udalji od koncentrisanog snabdevanja. A u oblasti veštačke inteligencije, sarađujemo sa istomišljenim demokratijama kako bismo osigurali da na kraju ne budemo primorani da biramo između hegemonâ i hiperskalera.
Ovo nije naivni multilateralizam, niti oslanjanje na njihove institucije. Ovo je izgradnja koalicija koje funkcionišu – pitanje po pitanje, sa partnerima koji dele dovoljno zajedničkog tla da mogu zajedno da deluju.
U nekim slučajevima, to će biti velika većina država.
Ono što se time stvara jeste gusta mreža veza kroz trgovinu, investicije i kulturu, na koju se možemo osloniti u budućim izazovima i prilikama.
Ako nismo za stolom, na meniju smo
Tvrdim da srednje sile moraju delovati zajedno, jer ako nismo za stolom, mi smo na meniju.
Ali rekao bih i da velike sile, za sada, mogu sebi da priušte da idu same. Imaju veličinu tržišta, vojni kapacitet i polugu da diktiraju uslove. Srednje sile to nemaju.
Ali kada pregovaramo samo bilateralno sa hegemonijom, pregovaramo iz slabosti. Prihvatamo ono što nam se nudi. Takmičimo se međusobno ko će biti popustljiviji.
To nije suverenitet. To je izvođenje suvereniteta uz prihvatanje potčinjenosti.
Treći put između hegemonija
U svetu rivalstva velikih sila, zemlje između imaju izbor – da se međusobno takmiče za naklonost ili da se udruže i stvore treći put sa stvarnim uticajem.
Ne bismo smeli da dozvolimo da nas uspon tvrde moći zaslepi pred činjenicom da će moć legitimnosti, integriteta i pravila ostati snažna, ako odlučimo da je koristimo zajedno – što me vraća Havelu.
Šta znači da srednje sile žive u istini?
Prvo, to znači imenovati stvarnost. Prestati da prizivamo međunarodni poredak zasnovan na pravilima kao da i dalje funkcioniše kako je obećano. Nazvati ga onim što jeste – sistemom sve intenzivnijeg rivalstva velikih sila, u kojem najmoćniji slede svoje interese, koristeći ekonomsku integraciju kao sredstvo prinude.
To znači delovati dosledno, primenjivati iste standarde prema saveznicima i rivalima. Kada srednje sile kritikuju ekonomsku zastrašivanje iz jednog pravca, a ćute kada dolazi iz drugog, mi i dalje držimo natpis u izlogu.
To znači graditi ono za šta tvrdimo da verujemo, umesto da čekamo da se stari poredak vrati. To znači stvarati institucije i sporazume koji funkcionišu onako kako je opisano. I to znači smanjivati polugu koja omogućava prinudu – a to je izgradnja snažne domaće ekonomije. To bi trebalo da bude neposredni prioritet svake vlade.
A međunarodna diverzifikacija nije samo ekonomska razboritost, već i materijalna osnova za iskrenu spoljnu politiku, jer zemlje zaslužuju pravo na principijelne stavove tako što smanjuju svoju ranjivost na odmazdu.
„Kanada ima ono što svet želi“
Dakle, Kanada. Kanada ima ono što svet želi. Mi smo energetska supersila. Imamo ogromne rezerve kritičnih minerala. Imamo najobrazovanije stanovništvo na svetu. Naši penzioni fondovi su među najvećim i najsofisticiranijim investitorima na svetu. Drugim rečima, imamo kapital, talenat… imamo i vladu sa ogromnim fiskalnim kapacitetom da odlučno deluje. I imamo vrednosti kojima mnogi drugi teže.
Kanada je pluralističko društvo koje funkcioniše. Naš javni prostor je glasan, raznolik i slobodan. Kanađani ostaju posvećeni održivosti. Mi smo stabilan i pouzdan partner u svetu koji je sve osim toga. Partner koji gradi i ceni odnose na duge staze.
I imamo još nešto. Imamo svest o tome šta se dešava i odlučnost da delujemo u skladu s tim. Razumemo da ovaj lom zahteva više od prilagođavanja. Zahteva iskrenost o svetu kakav jeste.
Nostalgija nije strategija
Mi skidamo natpis sa izloga. Znamo da se stari poredak ne vraća. Ne treba da ga oplakujemo. Nostalgija nije strategija, ali verujemo da iz ove pukotine možemo da izgradimo nešto veće, bolje, snažnije i pravednije. To je zadatak srednjih sila, zemalja koje imaju najviše da izgube u svetu tvrđava i najviše da dobiju od istinske saradnje.
Moćni imaju svoju moć.
Ali i mi imamo nešto – sposobnost da prestanemo da se pretvaramo, da imenujemo stvarnost, da izgradimo snagu kod kuće i da delujemo zajedno.
To je put Kanade. Biramo ga otvoreno i samouvereno, i to je put širom otvoren za svaku zemlju koja želi da krene njime zajedno s nama“.
Tagovi
