Od kada traju studentski i građanski protesti, neko se s vremena na vreme seti da bi trebalo pozvati Felipea Gonzalesa, nekadašnjeg španskog premijera i bivšeg šefa Socijalističke partije Španije (PSOE), da izleči krizu u Srbiji, odnosno da bude posrednik u dijalogu između režima Aleksandra Vučića, opozicije i pobunjenih akademaca i građana.
Probuđena želja za Gonzalesom aludira na Misiju OEBS-a koju je on predvodio u decembru 1996. godine kao specijalni izaslanik predsedavajućeg OEBS-a Flavija Kotija. Argument onih koji prizivaju Gonzalesa je frapantna sličnost u nedemokratskom načinu vladanja između ondašnjeg i sadašnjeg predsednika države. Ali, ima i razlika.
Neposredni povod za dolazak delegacije OEBS-a u Beograd pre skoro 30 godina (u njoj su bili predstavnici SAD, Rusije, trojke Evropske unije – Irska, Italija i Holandija – zatim Poljske, Danske i Švajcarske i Tomas Flajner, profesor Univerziteta u Friburu), bila je Miloševićeva krađa lokalnih izbora u dvadesetak opština u kojima je pobedila opozicija, a režim uz pomoć sudova brutalno poništio izbornu volju građana. Ta odluka izazvala je masovne građanske i studentske proteste u Beogradu i širom Srbije na kojima su stotine hiljada ljudi tri meseca, danju i noću, tražile pravdu na ulicama.
Koti je u pismu članicama OEBS-a istakao da „izbor Felipea Gonzalesa za specijalnog predstavnika i sastav Misije, kao i konkretno formulisan mandat, pokazuju da se međunarodna zajednica opredelila za najbržu i najefikasniju formulu, bez plenarnih sednica, bez obimnih rasprava, istraživačkih misija i komisija. Ovo nikako nije paradna delegacija, kako se možda prvobitno nadao Beograd, već delegacija na visokom političkom nivou“. Ondašnja Jugoslavija nije bila članica OEBS-a, pa je Milošević morao da uputi formalni poziv za dolazak Misije koja se pojavila u Beogradu 20. i 21. decembra.
Pošto se krađa izbora videla „iz aviona“ i bila samo vrh ledenog brega ispod čije se površine krio autoritarni i kleptokratski režim Slobodana Miloševića, šef Misije OEBS-a Felipe Gonzales, inače jedan od arhitekata španske demokratske tranzicije, insistirao je na proširenju mandata od obične istrage izborne krađe na posredničku ulogu u dijalogu vlasti i opozicije i na predlog preporuka za demokratizaciju Srbije. I za to je dobio podršku ključnih međunarodnih aktera. A širi mandat zahtevao je informacije o izbornom zakonodavstvu, stanju u pravosuđu i delovanju sudova pod Miloševićevom gvozdenom rukom, pravima nacionalnih manjina, mogućnostima za dijalog između vlade i opozicije, i razmatranje slobode medija. Gonzales se odlučio da u ta dva dana, pored predstavnika vladajućeg režima, razgovara i sa opozicionim liderima, predstavnicima relevantnih institucija, grupa građanskog društva i nezavisnih medija.
Neposredno pred dolazak Misije OEBS-a, sekretarica „Naše Borbe“ kaže da zovu iz Ambasade Španije u Beogradu i traže glavnog i odgovornog urednika. Kad sam se javio, ljubazno sam upitan da li bih pristao da budem sagovornik Felipeu Gonzalesu u petak 20. decembra u 12 sati. Odmah sam se ponadao da će Gonzales dati intervju za „Našu Borbu“, ali mi je rečeno da to nije predviđeno, nego obrnuto – da ću ja biti intervjuisan. Kad sam prihvatio poziv, upozoren sam da se strogo, ali baš strogo, pridržavam satnice zbog gustog rasporeda sastanaka i da imam 15, najviše 20 minuta za razgovor. Bio je to jedini uslov.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI OD ČETVRTKA MOŽETE PRONAĆI NA KIOSCIMA
