Surčinski matine: Nova kolumna Srđana Valjarevića

Bio je petak, četiri i petnaest ujutru, padala je sitna kiša, i po mraku su Fric i Kinez Li krenuli ka aerodromu pešice, kako je Kinez Li želeo, da bi se od ovog grada oprostio pešačenjem, i time se barem u svom odlasku zauvek pridružio onima koji hodaju protiv ove, kao i svake druge vlasti lupeža i ološa. Avion za Beč je polazio u jedanaest pre podne, grad u kojem će Kinez Li da izvede svoj poslednji performans i da posle njega nestane zauvek. Po njegovom planu bi trebalo da stignu na aerodrom oko devet sati, vukli su za sobom kofere na točkićima i hodali uz ulicu nazvanu po pesniku Vojislavu Iliću, poznatu jedino po igralištu fudbalskog kluba Sinđelić, u kojem je svoju karijeru završio jedan od najvećih jugoslovenskih fudbalera Jovan Kule Aćimović, i tako je taj mali klub nekima zauvek pretvorio u veliki, ništa drugo nikada nije ni bilo važno u toj ulici, koja je vodila ka Crvenom krstu, jednom od danas izvikanih ali nikad važnih delova grada, poznatom po kurčenju onih koji su tu rođeni, pa su sami sebe idiotski nazivali Krstaši, kao i po srušenom bioskopu Avala, u koji je svraćao, jer je živeo u komšiluku nakon što je otišao u penziju, i pokojni Borisav Jović, jedan od najbližih saradnika predsednika i ratnog zločinca Miloševića, jedan od onih koji nije završio na robiji nego je napisao knjigu autentičnog naslova „Zašto bih ćutao“, i tako zauzeo svoje mesto u plejadi sličnih debilnih naslova i knjiga „Neću da ćutim“, „Šta mi ovo treba“, „Ima li ovde Srba“, i onda umro od korone, dakle, i taj bioskop je srušen da bi se jebeno ‘Beogradsko dramsko pozorište’ proširilo a upravnik pridodao sebi neophodnu pozorišnu kafanu ili već neki bife, isto kao što je srušena i predivna stara zgrada sportskog društva Radnički, u kojem je, kad već nije bilo ničeg pametnog da se radi, mogao da se trenira boks, da bi se izgradio stambeno-poslovni kompleks.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS