Postoje trenuci u životu kada ne znaš da li ideš napred – ili samo stojiš u mestu, dok se oko tebe sve menja. U poslu to nazivamo „izazovima“. U životu tišinom pred promenu. A u knjizi koju sam napisala nakon jednog važnog putovanja, nazvala sam to: „Priča o svima nama“. Jer upravo to i jeste – univerzalna I lična u isto vreme.
Jedan takav trenutak dočekao me je podno Kilimandžara. Nije to samo planinarenje, već proces suočavanja sa sobom – baš onako kako se svaki lider suočava sa krizom, timom i sopstvenim ograničenjima.
Svako od nas ima svoj Kilimandžaro. Za nekoga je to unapređenje, za nekoga promena karijere. Za nekoga – ostati pribran dok vodiš tim kroz neizvesnost. Za mene, to je bio stvaran planinski vrh, ali i mnogo više od toga. To je bila metafora za svaki unutrašnji uspon koji prethodi spoljašnjem.
Pre nego što sam kročila na tlo Afrike i počela uspon na najviši vrh crnog kontinenta, godinama sam osvajala svoje unutrašnje vrhove. Borila se sa sumnjama, trenirala istrajnost, učila da slušam tišinu. I upravo to je ono što danas vidim kao najveći zadatak svakog lidera – da nauči da vodi sebe. Jer to je neophodan uslov da bismo mogli voditi druge. To nije rečenica iz motivacione knjige, to je stvarnost. I na 6.000 metara nadmorske visine, shvatite da su ego, perfekcionizam i kontrola – suvišni teret. A da ono što imate u sebi jeste ono što vas nosi.
Kada vodite tim kroz krizu, nije dovoljna strategija. Potrebna je mentalna snaga – ona tiha stabilnost koja dolazi iznutra. Ne iz ega, već iz svesti. Lider ne mora da zna sve, ali treba da zna gde se nalazi i on, i njegov tim. Ne mora da ima odgovore, ali mora da ima jasnoću. I prisutnost.
Na Kilimandžaru sam naučila da je ritam onih koji uspevaju spor, ali dosledan. “Pole pole”, govore vodiči – polako, ali neprekidno. Taj princip je suština i poslovnog uspona: nije brzina ta koja vodi ka vrhu, već istrajnost i disciplina. U poslu, kao i na planini, pojedinac ne može sam. Postoji trenutak kada telo popušta, a um hoće da odustane. Tada je važno imati nekog iz tima da pruži ruku, osnaži. Nekada rečima, nekad pogledom, nekad ćutanjem. Pravi lider ne nosi druge na leđima – on ih inspiriše da nastave da hodaju, i kad je najteže. Verujem da se liderstvo ne meri brojem postignutih ciljeva, već brojem osnaženih ljudi oko sebe.
Zato vas pitam – šta je vaš Kilimandžaro?
Možda je to projekat koji vas plaši. Možda odluka koju odlažete. Možda promena koja je neizbežna, a koju ignorišete. Samo krenite. Pole pole. Korak po korak. I kada stignete shvatićete – vrh nikada nije bio spolja. Oduvek se krije, tu, unutar tebe.
