Srđan Dragojević se može pohvaliti ostvarenjima koji se nalaze na samom vrhu srpske kinematografije.
Jedno od njih, film „Lepa sela lepo gore“, do današnjih dana ostaje jedna od najboljih filmskih prezentacija rata u nekadašnjoj Jugoslaviji, kao i svedočenje o tome kako lako su se dojučerašnji prijatelji i komšije našli na nišanima jedni drugima.
U razgovoru sa Brankom Rosićem, Dragojević se priseća anegdota, kako onih prijatnih, tako i onih manje prijatnih, koje su obeležile snimanje ovog kultnog filma.
***
Tokom snimanja mog prvog filma „Mi nismo anđeli“ već kreće rat u Hrvatskoj, mobilizacije.
Mi smo vrlo često spavali na nekim drugim adresama da nas ne bi pokupila vojna policija u onim džipovima. Scena koja će se kasnije pojaviti u „Lepim selima“, ta scena je zapravo zaista iskustvo sa snimanja filma „Mi nismo anđeli“.
Sećam se kraja rada na filmu jer mi se 1991, baš tog dana, rodio sin, bio je to poslednji dan snimanja, ja se opustio, kao boli me k…, i uhvati me vojna policija i uruči mi poziv. I šta sad?
Moj pokojni profesor Bajo Šaranović, koji je bio zaslužan i za taj moj film, bio je ministar kulture, i nazove on vojne vlasti i kaže: „Dajte, ljudi, pustite dečka da izmontira film, pa nek ide onda u Vukovar.“ I zaista dobijem odlaganje. Montiram film, i dok smo mi završili montažu, završio se i rat u Hrvatskoj. Ali smo iz montaže gledali kako kreće rat u Bosni, ona krvava svadba u Sarajevu, snajperi…
Pripreme za film „Lepa sela lepo gore“ jesu bile zanimljive, pošto smo morali da tražimo dozvolu da bismo snimali film na toj teritoriji. Išli smo na Pale i čitali su scenario Koljević, Krajišnik, neki general koji je bio za propagandu, više se i ne sećam imena. I rekli su nam: „Ljudi, ovo ne odgovara našim potrebama.“ Hvala ku… da ne odgovara njihovim potrebama jer oni su hteli nešto propagandno.
Ti kad vidiš tamo tu ekipu, puni sebe, neobrazovani… Ta Karadžićeva ćerka je naplaćivala novinarima za dozvole. To je bila jedna onako glupa, pohlepna, odvratna ekipa, samo da stave pare u džep. Šteta što ovi nacionalisti, kvazipatriote odavde nisu išli da vide taj cirkus tamo, da vide kakvi su to kreteni.
Dakle, mi naravno dobijemo nezadovoljavajući odgovor, vraćamo se nazad za Srbiju, prolazimo kroz Han Pijesak, i zaustavlja nas praga, oklopno vozilo sa onim protivavionskim topom montiranim. I kao „ej, momci, ajte, vi vozite za nama…“ Našali se, Goran, Bjelin brat, „očigledno nismo ostavili dobar utisak“. Ali malo žvaće bulja gaće, mrak pada i dođemo do nekog ambara i kažu nam: „Ajde vi momci izvolite unutra.“
Ulazimo u teretni lift koji se spušta nadole. Otvore se vrata a ispred general Ratko Mladić sa flašom rakije, kaže: „Šta je, umetnici? Us…li ste.“ Vidi Bjelu i kaže mu: „Bjelo, pa ti si pravi gatački patuljak.“ Ali Bjela mu uzvrati: „Pa niste ni vi neki jablan“, znaš, ono kao obojica su metar i ćevap, ali opasni karakteri, razmena kao iz vesterna.
Popijemo rakiju i tutanj. On je samo hteo da nas uplaši iz zezanja.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 4. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
BONUS VIDEO:
Tagovi
