Pravni presedan desio se u slučaju procesa za ubistvo Slavka Ćuruvije. Vrhovni sud utvrdio je da je Apelacioni sud bitno povredio odredbe zakona kada je oslobodio optužene za likvidaciju beogradskog novinara i izdavača.
U presudi Vrhovnog suda navodi se da je do bitne povrede zakona u korist optuženih, inače bivših pripadnika Državne bezbednosti, došlo u dva najvažnija segmenta optužnice i tokom samog suđenja.
Najpre, kod svedočenja ključnog svedoka, za kog se u oslobađajućoj presudi Apelacionog veća navodi da na suđenju nije ostao pri datim iskazima, iako se iz zapisnika sa suđenja vidi upravo suprotno – da je ostao pri datim iskazima.
Ista povreda zakona konstatovana je i u vezi sa svedočenjima još četiri svedoka.
Vrhovni sud u svojoj presudi ne navodi imena svedoka, već samo zaštićene inicijale – BB, VV, GG, DD, ĐĐ.
Međutim, na osnovu dostupnih informacija, Nedeljnik otkriva da je reč o svedočenjima Milorada Ulemeka Legije (koji se u presudi navodi kao BB), Aleksandra Simovića (VV), Miloša Simovića (GG), Dejana Milenkovića Bagzija (DD) i Miladina Suvajdžića zvanog Đura Mutavi (ĐĐ).
Apelacioni sud je u obrazloženju presude naveo da je svedok BB, odnosno Milorad Ulemek Legija, ispitan 8. januara 2024. godine pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, ali da sve što je tada izjavio nije ponovio na glavnom pretresu pred okrivljenima, braniocima i sudom.
Time je Legija, kako se navodi u oslobađajućoj presudi Apelacionog suda, uskratio mogućnost učesnicima u postupku da ga pitaju bilo šta u vezi s činjenicama o kojima se prethodno izjašnjavao, osim kad su u pitanju navodi da će „navigator“ u jednoj akciji hapšenja tokom 2000. godine biti „ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju“.
Međutim, Vrhovni sud je utvrdio da je obrazloženje presude Apelacionog suda u suprotnosti sa sadržajem zapisnika o glavnom pretresu pred Specijalnim sudom od 26. septembra 2016. godine i pred Apelacionim sudom od 8. marta 2023. godine.
Legija je, napominje se u zapisniku o njegovom ispitivanju iz 2016, naveo da nema ništa posebno da kaže osim onoga što je izjavio i da nema šta da doda. Shodno tome, izneti navodi u obrazloženju presude Apelacionog suda – da Legija nije ponovio na glavnom pretresu ono što je izjavio pred TOK-om, protivrečni su sadržini zapisnika o ispitivanju Legije pred Specijalnim sudom.
LEGIJA OSTAO PRI ISKAZU I 2023. PRED APELACIONIM SUDOM
Ista situacija se ponovila 2023. godine, kada je Legija na pretresu pred Apelacionim sudom, odgovarajući na pitanja predsednika veća i drugih učesnika u postupku, više puta rekao da nema šta da doda niti oduzme od onoga što je rekao na prošlom svedočenju, kao i da sve što je rekao stoji u zapisniku i da stoji iza toga.
Suprotno tome, u obrazloženju presude Apelacionog suda piše da Legija na glavnom pretresu pred Specijalnim i Apelacionim sudom „nije ostao pri iskazu koji je dao pred TOK-om 08.01.2014. godine“.
Kada je reč o iskazu Miloša Simovića, koji se u presudi oslovljava sa GG, Apelacioni sud je u obrazloženju presude naveo da on „ne ostaje pri iskazu koji je dao pred TOK“.
Međutim, iz zapisnika o ispitivanju Miloša Simovića pred Specijalnim sudom 2016. proizilazi da je on izjavio da ostaje pri izjavi koju je dao pred TOK-om 2014. i da neće ništa dodavati i oduzimati, dok je njegov brat Aleksandar Simović rekao da ne može da se izjasni da li ostaje pri svom iskazu iz 2014.
Vrhovni sud je naveo da su ove izjave u „znatnoj protivrečnosti“ sa navodima obrazloženja presude Apelacionog suda – da ovi svedoci ne ostaju pri svojim iskazima, datim pred TOK-om 2014. godine.
APELACIJA: „INFORMACIJE ČULI OD NEKOG, ISKAZI SADRŽE RAZLIČITE INFORMACIJE“
U obrazloženju presude Apelacionog suda piše da su se Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić, svedoci označeni inicijalima DD i ĐĐ, izjašnjavali samo o informacijama koje su čuli od nekog, te da njihovi iskazi sadrže potpuno različite informacije, što je protivrečno sadržini zapisnika o ispitivanju ovih svedoka pred TOK-om iz 2014, kao i zapisnika o glavnom pretresu pred Specijalnim sudom iz 2016. i 2017, koji su pročitani i na pretresu pred Apelacionim sudom.
Vrhovni sud navodi da protivrečnost proizilazi iz toga što su se Milenković i Suvajdžić detaljno izjašnjavali o činjenicama u vezi sa događajem iz 2002. godine i praćenjem okrivljenog Miroslava Kuraka, kao i činjenicama u vezi sa „likvidacijom“ Kuraka i Romića.
Ovu i ovakvu presudu Apelacionog suda su donele sudije – Vesna Petrović, Nada Hadžiperić, Marko Jocić, Dušanka Đorđević i Dragan Ćesarović.
Nedeljnik objavljuje iskaze Milorada Ulemeka Legije, na zatvorenom suđenju, kao i četvorice pripadnika „zemunskog klana“ čije je svedočenje Apelacioni sud koristio u korist okrivljenih – Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića.
LEGIJINO SVEDOČENJE
U iskazu koji je dao 8. marta 2014. godine, Milorad Ulemek Legija je naveo da je 1999. bio na mestu komandanta Jedinice za specijalnu operaciju Resora državne bezbednosti (JSO RDB).
U martu iste godine, kako piše u iskazu, nalazio se sa Jedinicom na Kosovu i Metohiji zbog tadašnje NATO agresije.
Preko centra veze, 29. i 30. marta, obavešten je da treba da se javi u Beograd načelniku RDB-a Radomiru Markoviću.
Legija je, kako je rekao, do Beograda došao helikopterom i sleteo na Institut bezbednosti na Banjici. Odatle su ga operativci prebacili do sedišta službe u Kneza Miloša.
Tamo je, kako je kazao, u kancelariji Franka Simatovića, pomoćnika načelnika, zatekao Radomira Markovića, načelnika.
Legija je dodao da su se oni iznenadili što je stigao tako brzo, te da su bili prilično ljuti kada im je rekao da je došao helikopterom, jer je time sebe izložio velikom riziku zbog bombardovanja i ratnog stanja.
Tada je izneo svoje viđenje trenutne situacije koja je bila vezana za ratno dejstvo na Kosovu i Metohiji.
Marković je tada pozvao tadašnjeg predsednika države Slobodana Miloševića i izneo mu sve ono što mu je Legija preneo. Pitao ga je da li ima potrebe da sa Legijom dođe kod njega da mu sve referišu, ali mu je Milošević rekao da nema.
Nakon što su prekinuli vezu, nastavili su da pričaju o dešavanjima na KiM. Striktno su mu naglasili da nazad ne sme da se vrati helikopterom, već da ide vozilom.
ZADATAK
Po izlasku iz kancelarije Marković je izašao sa njim u hodnik i pitao ga da li Jedinica može i da li je spremna da izvrši jedan poseban zadatak, kao i da li bi za takav zadatak mogao da izdvoji nekoliko ljudi.
Legija mu je rekao da nije nikakav problem, samo da mu kaže o kakvom zadatku se radi i koliko bi taj zadatak vremenski trajao.
Ukazao je i da su svi borbeno sposobni ljudi na KiM, a da je u Beogradu ostao samo manji broj ljudi iz logistike i drugih pomoćnih službi.
Marković mu je, kako je ispričao, tada rekao da je potrebno da se „ukloni jedno lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države“.
Legija je pojasnio u iskazu da je termin „ukloniti“ značio u žargonu Službe fizičku eliminaciju, odnosno likvidaciju.
Dodao je da je „s obzirom na to da Jedinica do tada nije nikada dobijala tu vrstu zadataka i da on treba lično da rukovodi tom akcijom“, pitao Markovića koliko bi bilo trajanje tog zadatka.
Marković mu je, kako tvrdi, rekao da će okvirno trajati do 10 dana.
On se zbog toga, kako je dodao, našao u problemu jer nije mogao da dozvoli da Jedinica ostane u ratnim dejstvima bez njegovog prisustva toliko dugo.
Tada su se rastali, a Legija se vratio na KiM u popodnevnim satima.
Po povratku, nastavio je dalje da rukovodi borbenim dejstvima na terenu.
Imao je obavezu da se javlja direktno načelniku službe i da mu reportira o svemu što se dešavalo po pitanju gubitaka, ranjavanja, logistike i svega što bi njega, kao načelnika službe, moglo da zanima.
U jednom od tih javljanja, pošto je bio nesiguran kako je načelnik službe prihvatio njegovo odbijanje, odnosno obrazloženje zbog čega nije prihvatio zadatak, Legija je rekao da bi jedinica mogla prihvati zadatak jer je od početka agresije prošlo nekih dvadesetak dana.
Međutim, Legija je dodao u iskazu da mu je načelnik tada rekao preko telefona da je „to završeno“, te da ne treba da brine o tome i da nastavi da vodi računa o svemu onome što mu je posao i zaduženje.
Na kraju tog razgovora rekao mu je nešto što ga je začudilo – „da se postara da pripadnici koji borave na KiM izbegavaju da slušaju radio, gledaju televiziju i da čitaju novine“.
Legija je rekao da mu je to bilo potpuno nelogično, zato što su tamo živeli u divljim uslovima, te nisu ni bili u mogućnosti da slušaju radio ili gledaju televiziju.
„OVI RADONJINI ŠTO SU UBILI ĆURUVIJU“
Jedinica je, kako je naveo, 1999. i 2000. godine, za razliku od ranijih godina bila veoma aktivno uključena u sva operativna dešavanja koja su se izvršavala po nalogu vrha službe na teritoriji cele Srbije, što ranije nije bio slučaj.
Prema njegovim rečima, nalozi su se davali usmeno, ništa nije bilo u pisanoj formi, s tim da se kada su u pitanju redovni zadaci, nakon njihovog izvršenja pisala službena beleška.
Jedne večeri su ga pozvali u kancelariju Radomira Markovića kako bi mu poverili zadatak da sprovede jedno hapšenje.
Imajući u vidu, piše u iskazu, da su ih u prethodnoj akciji operativci, kojima je to bio posao, uputili da upadnu u pogrešnu kuću, Legija je pitao Markovića da neće ta situacija da se ponovi. Marković mu je rekao da neće, te da je ovoga puta sve pripremljeno kako treba.
Legija je, zatim, pitao načelnika koji su operativci određeni da ih ovog puta vode.
„Načelnik je na njegovo zaprepašćenje odgovorio ’ova dvojica Radonjinih što su ubili Ćuruviju’… Bio je zatečen ovakvim odgovorom“, piše u sudskom dokumentu u kojem se prenosi Legijino svedočenje.
Posle nekih pet-šest, možda desetak minuta daljeg razgovora koji je bio vezan za taj zadatak, kako je objasnio Ulemek, napustio je kancelariju i izašao u hodnik.
U holu gde je bilo sedište načelstva SDB, zatekao je Ratka Romića i Miroslava Kuraka i tu je shvatio da je zapravo trebalo oni da budu navigatori, odnosno rukovodioci te tadašnje akcije.
Sa njima nije ništa komentarisao, pričali su o neobaveznim stvarima. Posedeo je sa njima još nekih, možda, 15 minuta u neobaveznoj priči i onda je otišao da proveri ljudstvo koje je čekalo u drugoj zgradi, a koje je bilo određeno za izvršenje toga zadatka.
Posle nekih 45 minuta čekanja, na mobilni telefon se javio Ratko Romić i rekao da se akcija odlaže. Primio je to k znanju i nastavio sa svojim aktivnostima.
TERMIN „UKLANJANJE“
Legija je rekao da sa Markovićem nije imao neki poseban odnos, već čisto profesionalni.
Imao je priliku da se sretne s njim maksimum desetak puta, i to uglavnom u njegovoj kancelariji.
Ocenio je da je Markoviću bilo neprijatno i da ga je ispipavao kako da mu kaže i šta da mu kaže, s obzirom na to da se radilo o terminu „uklanjanje“, a verovatno je bio siguran da Jedinica nikada nije bila uključivana u te operativne zadatke.
U žargonu su ih, napomenuo je, zvali „šumski“, jer su bili po terenu i nikada nisu radili hapšenja, likvidacije, presretanja ili slično.
Ispričao je i da ga je zahtev načelnika „iznenadio u pozitivnom smislu, jer je to značilo da ima poverenja“.
To obraćanje je Legiji, kako je rekao, imponovalo i doživeo je to kao neko priznanje ne samo prema njemu već i prema Jedinici – da mu se vrh službe, vrh države obrati i dodeli jedan takav zadatak.
Legija je naveo da mu Marković nije rekao o kom se licu radi, već da se ono bavi neprijateljskim delovanjem, te da nije mogao da nasluti o kome je reč. Dodao je i da nikome nije rekao za razgovor sa načelnikom, jer ništa nije bilo sigurno i nije bilo formalno.
O tome da li da prihvati zadatak ili ne, nije se konsultovao ni sa kim.
Rekao je da je znao ko je bio Slavko Ćuruvija i da ne zna kada je saznao za njegovo ubistvo, ali da je saznao verovatno iz medija, novina.
Ispričao je da je sticajem okolnosti znao za Ćuruviju jer je ranije držao Agenciju za obezbeđenje – „Alfa tim sekjuriti“.
Ta agencija je, prema njegovim rečima, Ćuruviji jedno vreme davala obezbeđenje, jer je Ćuruvija bio dobar sa čovekom koji je Legiji vodio tu agenciju.
Saznao je da su momci iz njegovog obezbeđenja otpušteni, odnosno da ih je Slavko Ćuruvija otpustio tri meseca pre nego što je ubijen, jer je bio u problemima oko oduzimanja imovine pa je morao da beži za Crnu Goru. Rekao je da zna da je tamo štampao „Evropljanin“ ili „Telegraf“ i da je često putovao.
Dodao je da nije iznenađen činjenicom da je Ćuruvija imao privatno obezbeđenje na dan ubistva, ali da to nije isto obezbeđenje koje ga je čuvalo do tri meseca pre ubistva.
Legija je naveo i da je posle 5. oktobra povezao da je to urađeno „po nalogu službe 100%“ zato što je kasnije bio uključen u neke likvidacije. Ali, do 5. oktobra, dok te priče nisu izašle na videlo, nije o tome razmišljao.
KURAKA I ROMIĆA POZNAVAO ODRANIJE
Napomenuo je da Kuraka i Romića poznaje odranije i da je Romića dosta dobro poznavao. Romića je upoznao čim je došao u Službu, upoznali su se u hodnicima. Kasnije su radili dosta operativnih stvari, pogotovo kad su počela dešavanja na Kosovu, znači od 1997. godine.
Rekao je i da je Romić dosta puta bio navigator Jedinice kad su se radile akcije pre rata na suzbijanju pojave terorizma i OVK.
Legija je rekao da je poznavao i Kuraka, ali ne zna koliko je on radio u Službi. U iskazu se izneo saznanje da je Kurak, navodno, izvršio jedno ubistvo 90-ih godina na Dorćolu i da je tada „povučen zvanično iz Službe, a zapravo je ostao na vezi sa Službom do samoga kraja – do 5. oktobra.”
Naveo je da se s njim zna kako kolegijalno, tako i privatno. Kurak je držao neke klubove u Beogradu, pa su se tako sretali – što po restoranima, što po nekim klubovima.
Ukazao je i da su imali zajedničke prijatelje, da su jednom sticajem okolnosti letovali zajedno, odnosno da su se našli na istom mestu 1997. godine u avgustu. Njihov odnos je, kako je opisao, poznanički ali ne i prijateljski.
Markovićevo „Ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju“ shvatio je kao uvlačenje u priču još dublje u smislu „sad znaš i to“.
Rekao je da „zna da je ta informacija tačna“, s obzirom na to da je znao kako sve funkcioniše u službi – ceo taj niz koji su radili do samog ubistva, kad se prekida veza i to jedno parče koje nedostaje na komunikaciji, da je njemu sve jasno i da mu za to ne treba zvanična potvrda.
ZAHTEV ZA UBISTVO KURAKA
Ispričao je da je 2002. godine njemu Radomir Marković, koji je tada bio isfrustriran zbog toga što su mnogi na slobodi a on u zatvoru, „poslao zahtev da se organizuje ubistvo Miroslava Kuraka“.
Prema Legijinom iskazu, „Marković mu je rekao da treba da se ubije Kurak zato što je on velika pretnja za sve i ako se to ne uradi, onda će Rade da kaže sve za neke druge stvari“.
Legija je naveo da je to prihvatio i da je Dušana Spasojevića „izgasirao“ u vezi sa Kurakom, jer je smatrao da će to biti najbrže i najlakše urađeno preko njega.
Spasojeviću je rekao da ga je Kurak pljuvao u jednom kazinu – da je rekao da je seljak iz Gajtana.
Spasojevića je to naljutilo i odmah je izdao nalog svojim, kako kaže Legija, „pitbulovima“ da se to završi.
Jednom prilikom su Spasojevićevi zbog likvidacije pratili Kuraka, ali ih je on primetio i počeo da im beži, pa su odustali.
Ubrzo su posle toga Kurak i Romić došli kod Legije kući. Posle je odlučio da se to zaustavi i rekao Spasojeviću da je to u vezi s Kurakom i Romićem možda bila lažna informacija.
Oni su, zatim, kako je naveo, odustali od njegove likvidacije.
Milorad Ulemek Legija je ispričao da je motiv za njegovo svedočenje jednostavan, da je danas 10-15 godina stariji, ozbiljniji i iskusniji, da je 10 godina proveo u samici, da je imao dovoljno vremena da analizira sve što se dešavalo i da nema nikakav lični interes.
Po njegovom mišljenju, Slavko Ćuruvija je ubijen iz nečijeg ličnog interesa. Smatra da mu nije oprošteno što je okrenuo leđa „celom tom sistemu za koji je godinama radio“. Izjavio je i da Ćuruvija nije bio lice koje je ugrožavalo državu i da su zato i Služba i Jedinica zloupotrebljene na jedan najstrašniji način.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 22. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
