Srebrni fratar na moru

Bila je nedelja, pola devet ujutru, i bio je tačno šesti dan otkako su se sa male brodice koja ih je prevezla sa Pelješca, iskrcali na Korčulu Fric, Dobrila, Kinez Li, Profesor filozofije i Poštar, i odmah su se smestili u istu onu kuću na obali u kojoj su bili i prošlog leta, u naselju Soline, na tri kilometra od grada Korčule. I ovog jedanaestog jutra u avgustu, kada su se čuli samo zrikavci i brundanje barke u daljini, bilo je jasno da se nešto dogodilo u međuvremenu, ali nažalost, bilo je nemoguće saznati šta, jer osim naratora niko drugi nije ni znao šta se dogodilo, a naratoru nije bilo ni do čega, a do priče najmanje. Da se nešto dogodilo, to je bilo jasno čak i Peri Vukiću, čoveku koji živi sa kozama i drugim životinjama u kući u Solinama, i uglavnom provodi vreme sedeći ispod jedne smokve, u društvu jedne koze. Čak je jednom, dok su se pozdravljali, pitao Frica: „Šta se to desilo s vama?“ Fric je kratko odgovorio: „Ništa, a i jebe mi se za nas, nego da ti izjavim saučešće, čuo sam da ti je pas umro.“ Peri Vukiću su krenule suze, i kratko je rekao: „Eh. A hvala ti.“ I da ovde dozovemo naratora da se uključi, iako to nikako neće biti lako. Jer zašto bi se narator bavio time po ovoj vrućini, da objašnjava zašto je Dobrili odjednom bilo dosta svega, i zašto je prvog jutra ovde na Korčuli rekla Fricu: „Ne mogu više da te gledam.“ Otišla je kod svoje prijateljice Tonke, ponela je i svoj ‘samsonajt’, i više se nije ni vraćala u kuću. Fric se i tog prvog jutra na Korčuli probudio u dugačkoj srebrnoj mantiji, i samo je rekao: „To da je Bog u meni, to ne mogu da prihvatim jer sam nevernik, ali ko me onda stavlja u iskušenja sa ovom jebenom mantijom i sa ovim natpisima na njoj, nemam pojma.“

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 15. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS