Za Nedeljnik piše:
Nevena Jovanović
Doktorantkinja i istraživačica na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu
***
Ima jedan problem u međunarodnim odnosima koji neki autori nazivaju Gordijevim čvorom, odnosno nerešivim problemom u odnosu agenata i strukture.
Brojne su debate između realista i konstruktivista oko toga koliko akteri, odnosno učesnici u različitim dešavanjima, mogu slobodno da deluju neopterećeni faktorima izvan njihove kontrole, bez da njihovo ponašanje određuje struktura na čije stvaranje nisu oni sami uticali, pa tako ne mogu da utiču ni na njene promene.
Nije ovo nikakav nov problem, niti su ga konstruktivisti izmislili, uloga pojedinca u jednom društvu i njegova reakcija i uticaj na društvena zbivanja okupirali su mislioce još od stoika, preko ruskih mislioca (valja se podsetiti Tolstojevog remek-dela Rat i mir), pa sve do savremenih debata u humanističkim naukama.
Okupirala mi je misli ova dilema kako privatno (verovatno svako od nas ima slične dileme oko sopstvenog uticaja na životne prilike i neprilike), pa tako i naučno i poslovno, ali su me i aktuelna zbivanja u Srbiji podsetila na nju. Odavno nas kao društvo muči to pitanje koliko pojedinac može da uradi i da utiče na promene koje se priželjkuju, ali možda nikada taj poblem nije bio tako razobličen i vidljiv kao ovih poslednjih meseci.
Prethodnih meseci slavili smo buđenje Srbije, gledali fotografije kako narod iznosi ono što ima od hrane studentima koji su prepešačili celu zemlju, oduševljeno i samozadovoljno razmenjivali po društvenim mrežama snimke sa protesta i ponadali se da smo na korak do promena, da smo na korak da konačno zgrabimo demokratiju i normalan život. Tako je delovalo, a ispostaviće se da smo sve vreme bili u zamci sopstvenih predrasuda, nesposobni ili nedovoljno hrabri da se sa njima suočimo, da ih razobličimo i prekinemo nesretni niz koji nas prati još od osnivanja srpske države.
Zavaravali smo se da smo krenuli putem premošćavanja dubokog rova sa politikom i političkim. Taj rov iskopali su upravo oni koji su stavili veto na bavljenje politikom, kako im ne bismo mogli prići ni blizu i ugroziti njihovu moć.
Delovalo je da im se približavamo poslednjih meseci, ali pogrešili smo. Sada smo, možda, još dalje.
Dozvolili smo da budemo žrtve režimske propagande, a da se istovremeno podsmevamo „ćacijima”.
Počelo je ovo mnogo ranije. Vikalo se na sav glas da zahtevi „nisu politički” i tokom protesta Srbija protiv nasilja nakon tragedija u Ribnikaru, Maloj Duboni i Orašju, iako su se zahtevi direktno ticali političkih nameštenika.
Opozicione stranke su organizovale proteste, snosile odgovornost za svaki potez i svaku izgovorenu reč sa bine, ali su stajali sa strane.
Bežeći od režimske propagande upali smo u mantru „nije bitna promena vlasti, već ispunjenje studentskih zahteva”.
I ispravno primećuje prof. Goran Radosavljević kada kaže da je to nova verzija „svi su isti” prevare. Kao da se nije znalo od početka da ova vlast ne može i neće ispuniti zahteve, ali se skoro pola godina čekalo da se to izgovori.
Bežeći od režimske propagande, ispljunulo se konačno – u redu, nova vlada ali ekspertska, nikako političari, oni su uprljani (iako ne znamo tačno čime i kako svi, ali su prljavi).
A onda se nakon pola godine konačno naglas reklo da nema promene sistema bez promene vlasti i tako smo došli do izbora, ali i novog izazova – kako izbori da ne budu politički?
Odgovor se sam nametnuo – odstranićemo političke partije i tražiti „nepolitičke izbore”, sa „nepolitičkim kandidatima” koji nisu uprljani, na „apolitičnoj” izbornoj listi.
Zašto je ovo opasno, objasnio je u svom tekstu „Šest miliona gnevnih ljudi” dosta dobro Rastislav Dinić, tako da se neću na tome duže zadržavati.
Kao što sam gore i pokazala, problem nastaje jer povlađujemo sopstvenim predrasudama i tako održavamo ne samo predrasude, već i njih na vlasti, ugrožavajući na taj način i sopstvene živote (videlo se sa padom nadstrešnice), što je potpuno paradoksalno.
Suočeni sa stvarnošću nadam se da ćemo uspeti da vidimo da smo upali u zamku. Jer šta su drugo predrasude do generalizacija nekih, najčešće negativnih, osobina koje se pripisuju čitavoj grupi, a koje se ne zasnivaju na razumnim dokazima ili ličnom iskustvu?
Oni su tu 13 godina i ništa nisu uspeli da urade, prošla vlast, razjedinjeni, ne mogu ništa da se dogovore, gledaju samo ličnu korist, sarađuju sa vlašću… Poznato?
Tragično je što ovoj predrasudi doprinose i održavaju je u životu i same političke stranke, na sopstvenu štetu, ali zarobljene u društvenoj strukturi koju pažljivo održava i nameće režimska propaganda, ne uspevaju da razobliče taj zlokobni narativ i iskorače van njega.
To je bilo jasno i tokom protesta Srbija protiv nasilja, ali i nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu. Od početka studentskih protesta više se nije smelo reći da su opozicioni političari još 1. novembra otišli u Novi Sad da doniraju krv, da su pokrenuli proteste i blokade ulica u 11.52, ispostavili zahteve i tako sprečili da ovo prođe kao još jedna u nizu tragedija.
Nešto kasnije, upravo na takvoj jednoj blokadi u 11.52 napadnuti su studenti FDU-a, što je i pokrenulo talas studentskog nezadovoljstva.
Kako ne bi na sebe navukli hajku, ne samo režimske propagande, već i opozicionih birača i pojedinih medija, političke stranke su o tome ćutale, prihvatili su narativ koji je serviran, paradoksalno na sopstvenu štetu.
Isto se dešava sa marginalizovanim i manjinskim društvenim grupama koje prihvataju dominantne narative, ponašaju se u skladu sa njim i na taj način doprinose njegovom održanju.
Iako je ova pojava kod nas dobila ozbiljne razmere, naravno, ne treba misliti da smo mi tu bilo kakav crni izuzetak. Zamor od politike i političara vidimo širom sveta, razočaranost birača i neispunjena očekivanja dovela su do uspona desnice u Evropi i druge pobede Donalda Trampa.
Razlika je u otpornosti sistema. I u SAD je Tramp udario na jedan od najuglednijih univerziteta na svetu, ali je sud blokirao odluku administracije da zabrani Harvardu da upisuje inostrane studente, što je bio neki vid kazne, kao i izvršnu naredbu predsednika o raspuštanju Ministarstva obrazovanja.
Mi takav luksuz sebi ne možemo da dopustimo. Nemamo tako otporan sistem, nikada ga nismo ni izgradili. Nemamo sud ni institucije koje će zaštiti Univerzitet, niti će druge društvene grupe i profesije ustati u njegovu odbranu, a oni koji su i mogli da pomognu od njih se izolovalo i ogradilo.
Ostao je Univerzitet tako sam na vetrometini pritisaka sa ozbiljnom pretnjom da ga potpuno uruše. U takvoj atmosferi neki sebi i dalje daju za pravo da govore „nemojte sad da izdate”, obraćajući se valjda svima koji su na neki način uključeni u rad Univerziteta, dok opozicionim strankama poručuju da se ne spremaju i ne izlaze na izbore, nego da sačekaju koju godinu, pa ćemo valjda tada videti šta i kako, iako posledice toga mogu biti kobne po opstanak parlamentarizma i izgradnju demokratskog društva, mada je to tema za neki drugi tekst.
Ti isti ljudi za sve ove mesece normalno su išli na svoje poslove, podizali svoje plate, živeli svoje živote kao i inače, jednom mesečno išli na protest i umesili par kiflica za studente, a sada daju sebi za pravo da upravljaju tuđim životima i da se kockaju budućnošću Univerziteta.
Kako je do ovoga došlo? Kada su osvojili vlast, prvo su udarili na opoziciju i medije. To nikome nije smetalo jer im je bivša vlast bila kriva za sve što ne valja, kao što je i danas opozicija kriva za sve. O medijima niko nije ni mislio.
Onda su došli po nevladine organizacije. To tek nikome nije smetalo, jer su previše „zapadni”, da ne kažemo „strani plaćenici”. Onda su krenuli na profesore koji uništavaju i manipulišu „decom” koja su pametnija od svojih profesora.
Zaista je izuzetak kada vidimo da se neko uznemirio, okupio, protestovao ili nešto javno rekao povodom hapšenja opozicionara i aktivista, hajke na NVO i uništavanja univerziteta. Opasnost sa ovim je u sledećem – kada budu mislili da su završili sa svima njima, pokucaće i na vaša vrata. Samo imajte jedno na umu, ovi inače vaši prirodni saveznici više neće moći da vam čuvaju leđa.
I tako smo se, po ko zna koji put, suočili sa strahovitom stvarnošću da većina ljudi nije spremna da se zauzme za sebe i uradi ono što je do svakog do nas, već traži tog „magičnog drugog” koji će doći i rešiti sve nagomilane probleme i na tacni ispostaviti svetlu budućnost, dok vas za to vreme tapšu po ramenu i govore „nemojte sad da izdate”.
Sada su to samo projektovali ne u nekog pojedinca, tj. lidera, već u kolektivnog „drugog”. Tako je i cela akademska zajednica postala žrtva generalizacije, odnosno predrasuda. Taj „magičan drugi” nužno će naposletku izneveriti i izdati, jer se na njegova leđa stavlja nerealan zadatak koji je nemoguće samostalno ostvariti. Uostalom, pogledajmo kroz našu istoriju, gotovo svi su se naposletku pretvorili u antiheroje ili, u najboljem slučaju, mitske ličnosti.
Imaju umereni konstruktivisti tezu koja kaže da promene nisu neminovnost. One jesu moguće jer na njih možemo da utičemo, ali ne podrazumevaju se i nisu nužne, jer zavise od naše spremnosti i sposobnosti da razobličimo jezičke konstrukte koji nas ograničavaju i utiču na naše ponašanje i očekivanja.
Ti konstrukti utiču na nas zato što ih prihvatamo kao datost, kao prirodne pojave koje su oduvek tu i na koje ne možemo da utičemo, poput kiše i vetra.
Prvi korak ka njihovom razobličavanju je spremnost da prihvatimo činjenicu da takvi konstrukti postoje i da smo vremenom i sami postali njegove žrtve.
Ako se setimo Gordijevog čvora sa početka teksta, suština problema leži u dilemi jesmo li kadri i spremni da se kolektivno kao društvo suočimo sa predrasudama i očekivanjima i tako promenimo strukture koje nas kao aktere sputavaju da prekinemo nesretni niz neuspešnih borbi.
Ne možemo se nadati drugačijem ishodu i izgradnji demokratskog društva, dok istovremeno tumaramo u mraku istih predrasuda.
Svaka predrasuda najuspešnije će se razobličiti i poništiti u direktnom sudaru i susretu sa njom, i to baš onako treba da je pustite da vas udari direktno u lice, ali samo ako ste spremni da je otvorenog uma vidite i prihvatite. U tom odgovoru krije se i odgovor na pitanje da li uopšte zaslužujemo promene za koje se navodno borimo.
