Službeni raspust

Konačno je stigao i taj ponedeljak, toliko važan, a tek je peti avgustovski dan, i u osam sati ujutru svi su bili spremni za put, sedeli su za stolom u trpezariji, iako je avion za Dubrovnik, po redu letenja, trebalo da poleti u 13.30h, koferi i torbe su se nalazile spakovane u predsoblju, Dobrila, Fric, Profesor filozofije, Kinez Li i Poštar su pili svoje kafe, pušili su cigarete i čekali da stigne taksi i da ih odveze na aerodrom. Poštar je pitao: „Kad dolazi taksi?“ Kinez Li je rekao: „U jedanaest, imamo još tri sata da sedimo.“ Tu je Dobrila rekla Fricu: „Hvala ti što si skinuo onu kretensku srebrnu mantiju u kojoj si se probudio, ne mogu ni da zamislim šta bi nam se desilo da si odlučio da putuješ u njoj.“ Fric ništa nije rekao, sedeo je mirno u bermudama i japankama na nogama, i nosio je belu majicu na kojoj je pisalo ‘Jedini način da se spaseš od okoline da te ne povuče sa sobom u propast, jeste da nemaš okolinu’. Tu je onda Poštar rekao: „Niko nam ne garantuje da se neće i na Korčuli buditi u srebrnim svešteničkim mantijama i sa Biblijom u ruci, i brukati nas tamo.“ Kinez Li je dugo posmatrao Poštara, i na kraju nije izdržao: „Opšte je poznato da se ja kao Kinez ne mešam u vaše budalaštine, ali mi nije jasno odakle tebi pravo da drugome zameraš u čemu će se probuditi na moru, kad sa sobom nosiš, i to budan, što znači svestan, svoju veliku poštarsku torbu iz Srbije, na Korčulu.“

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 08. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS