Četvrti Trijenale Muzeja naivne i marginalne umetnosti
Četvrti Trijenale Muzeja naivne i marginalne umetnosti ove godine održava se u Jagodini i Beogradu pod nazivom „Ekscentrici“, sa svečanim otvaranjem u Galeriji MNMU u Jagodini 18. septembra u 18 časova. Ova izložba u fokusu ima pregled umetničke produkcije nastale izvan dominantnih centara umetničkog sveta, a kroz ovogodišnju temu otvara se pitanje šta znači biti ekscentričan danas, bilo da preispitujemo pojedinca u zajednici, poziciju umetnika „na margini“, pa i same institucije koje ne pripadaju tzv. umetničkom mejnstrimu. Kustoskinja izložbe je Radmila Stamenković, a jedna od članica žirija koji je birao radove je Senka Latinović, kustoskinja Muzeja naivne i marginalne umetnosti i Salona Oto-Bihalji Merin.
Šta za vas znači biti ekscentričan danas, nakon što je savremena umetnost već decenijama nedrila brojne „ekscentrike“ koje je potom prihvatao i mejnstrim?
I sama sam se to zapitala razmišljajući o ovogodišnjoj temi Trijenala: koja je pozicija ekscentrika u današnjem svetu? Ne moram posebno da ističem da je centar u kome leže poluge upravljanja ekonomskom, ekološkom, mirovnom pa i umetničkom krizom, odavno zaglibio u iracionalnom, neodgovornom, samoživom i neodrživom modalitetu. Zato smatram da dolazi vreme za ekscentrike. A ko su oni? To su ljudi sposobni da zamisle drugačije svetove, štaviše, da dozvole pluralitet svetova i njihova preklapanja, bez osećaja sopstvene ugroženosti. Centar se predugo širio kao balon i potiskivao sve više ljudi na marginu. Sada je došlo vreme da margina potisne centar i pokaže da postoje i drugi uglovi posmatranja koji izazivaju i dovode u pitanje dominantni narativ. Želim da verujem da svi mi koji težimo tom cilju možemo sebe zvati ekscentricima.
Bili ste u stručnoj komisiji s nekoliko članova i članica – da li biste ipak na neke umetnike/ce posebno skrenuli pažnju?
Kao članica žirija, osećam odgovornost da tu informaciju ipak ne podelim u ovom trenutku. Mislim da svi umetnici koje ćete videti na izložbi poseduju autentičan i beskompromisan izraz, da se ne obaziru na zahteve i očekivanja gorepomenutog centra, tržišta, pa i institucije u kojoj izlažu, već da se vode sopstvenom potrebom za vizuelnom komunikacijom. Na samom otvaranju 18. septembra žiri će proglasiti dobitnika/cu Velike nagrade Trijenala, koja podrazumeva priređivanje izložbe i pratećeg kataloga, a dodelićemo i Otkupnu nagradu, odnosno akviziciju jednog rada za muzejsku kolekciju. Iako cilj Trijenala nije da hijerarhizuje i izdvaja radove i umetnike, ipak koristimo priliku da svake druge godine skrenemo dodatnu pažnju na određene stvaraoce i, posebno kroz priređivanje samostalne izložbe, upoznamo našu publiku sa širim opusom pojedinih autora.
Sama ideja Trijenala, koji marginalne umetnike uvodi u izlagački prostor „zvaničnih“ institucija kulture, u sebi naizgled sadrži konflikt. „Da li institucionalna podrška i uključivanje u mejnstrim tokove, jednom kada se u njih uđe, zauvek brišu poziciju nezavisnosti, ekscentričnosti?“, navodite u uvodnom tekstu povodom izložbe. Kako vidite ovaj odnos „margine“ i „institucionalnog“, odnosno značaj institucije MNMU za marginalne umetnike?
Kakav god naš stav bio u odnosu na to pitanje, činjenice govore da su muzeji i dalje mesta umetničke validacije i da značajno doprinose vidljivosti i prepoznatljivosti umetnika u široj javnosti. Izlaganje u muzeju se i dalje posmatra kao stvar prestiža, makar u simboličkom smislu. Ipak, izbor da uđete u svet institucije, procedure, određenih pravila, da stavite vaš rad pod ekspertsku lupu, sa sobom svakako nešto i odnosi. Po mom mišljenju, institucije bi trebalo da neprestano preispituju stepen sopstvene rigidnosti, anahronosti, konzervativnosti, birokratizacije i isključivosti i da na taj način “odnose” što manje. Da umetnicima ne budu kalup, nego platforma za eksperiment, razvoj i promociju.
Koji je značaj Trijenala u širem kontekstu od “marginalnog” – za domaću umetničku scenu uopšte uzev – da li je važnije “marginalcima” ili onima koji treba da se bolje upoznaju sa njihovim radom?
Važno je i za jedne i za druge. Ovakve manifestacije su retka mesta koja daju priliku umetnicima koji ne moraju da imaju impresivne biografije i karijere iza sebe da pokažu ono što su stvorili u poslednje tri godine. Ove godine imamo umetnike koje već poznajemo i čiji razvoj pratimo, ali tu su i nama potpuno novi umetnici čije radove vidimo po prvi put i primamo ih sa posebnim ushićenjem.
Cilj nam je da što više ljudi poseti Trijenale i zato ćemo nakon izložbe u Jagodini, predstaviti izbor radova sa Trijenala u Beogradu, u Salonu Oto Bihalji-Merin. Volela bih da u publici vidim i kolege iz institucionalnog sektora, jer smatram da je prošlo vreme kada je svako znao svoj fah i nije prelazio granice uskog polja interesovanja. Svima su nam potrebna preispitivanja, upoznavanja, uspostavljanje novih veza i odnosa.
Navodite i da “trijenale govori i o potrebi da se, između ostalog, postavi centralno pitanje budućnosti profila ovog muzeja sa željom da se definiše novi jednako radikalan u težnji za razbijanjem dogmi.“ Kako vidite trenutnu poziciju MNMU u okviru domaćeg “ekosistema” vizuelnih umetnosti, a kako onu koji bu Muzej mogao/trebalo da ima u nekom predstojećem periodu?
Mislim da se iz mojih odgovora naslućuje da su samokritičnost i transformacija ključne ideje vodilje kroz koje posmatram institucionalno delovanje. Smatram da naš muzej u ovom trenutku ima veliku šansu da uspostavi novu paradigmu margine kao agenta promene. On bi zaista mogao da pruži primer kako pristupiti nekonvencionalnim sadržajima, kako ih muzejski tretirati, kako u umetnički sistem integrisati umetnike koji istupaju iz do sada utvrđenih kategorija.
Smatram da nas i dalje opterećuje balast određene inertnosti, odustva radikalne imaginacije i hrabrosti da napravimo nešto potpuno drugačije i do sada nepostojeće u našem ekosistemu. Muzej nije usamljeno ostrvo, u njemu se sustiču kompleksnost unutrašnjih dinamika i društvenih odnosa, koji ponekad mogu proizvoditi i disonantne tonove. Nije jednostavno navigirati i usklađivati želje i realnost, ali naš zadatak je da uporno pokušavamo da napravimo razliku i pomak u odnosu na zatečeno stanje.
