Ramo, Ramo druže moj

„Idem ja Sunset bulevarom, kad pored mene usporava Porsche. Spušta se staklo, unutra James Dean. ‘E, Ramo, đe si to kren’o? Hoćeš da te odbacim negde?’ Ja mu odmahnem: ‘Ma ne treba, brate, prošetaću se.’ Sutradan čitam u novinama, velikim slovima: ‘Ramo zamalo poginuo u saobraćajnoj nesreći.’“

Takve su bile Ramine priče. On je uvek bio glavni junak, bilo da se radilo o Beatlesima, o desantu na Drvar ili o smrti Jamesa Deana. Ramo je prepravljao istoriju da bi u njoj bilo mesta za njega. A mi smo, klinci iz mahale, hvatali svaku njegovu reč i zamišljali i njega i sebe u svetskim avanturama.

Za moju generaciju, i one pre mene, Ramo je bio prvi kustos. Njegove priče su bile izložbe uličnog nadrealizma. U njima su se dešavali svakakvi događaji, filmske i istorijske scene mešale su se sa lokalnim forama. Na asfaltu su se crtale linije koje su vodile od Brace Dimitrijevića do panka, od rokenrola do performansa, od Sarajeva do sveta.

Ramo je pripadao onom posebnom soju likova iz raje: improvizovani proroci, kafanski dadaisti, ljudi koji nikada nisu držali pero, ali su znali da pomere ceo pejzaž jednom rečenicom. Sa Ramom smo prvi put shvatali da svet ne mora da bude ono što vidimo, već ono što ispričaš tako da drugi poveruju. Bio je jedan od onih koji uđu u razgovor i preuzmu ga za pet sekundi. Nije imao nikakvu diplomu, ali je imao glas koji te terao da želiš da poveruješ i kad znaš da nije istina. Njegova uverljivost je bila u načinu na koji je od stvarnosti pravio materijal za igru. Umeo je da od svake obične rečenice napravi scenario. Nekad bi to bila modifikovana filmska scena, nekad bi sam sebe ubacio u atentat na Kenedija, a ponekad bi ispričao nešto sitno, tipa kako je u prodavnici sreo Gagarina, pa ti je delovalo kao da je to zaista moglo da se dogodi. Jer, što da ne? U Raminom svetu sve je bilo moguće.

Siguran sam da mnogi ne bi bili tako uspešni umetnici da nije bilo tog prvog školovanja na klupama ispred zgrada, slušajući ga dok prekraja istoriju. On je pokazivao da je stvarnost samo jedna od opcija na raspolaganju. Danas bi ga zvali „storyteller“. Mi smo ga zvali Ramo.

Ramo je bio konceptualista pre nego što smo mi uopšte znali šta ta reč znači. A koncept mu je bio jednostavan: stavi sebe u centar priče, ne da bi bio važan, nego da bi pokazao da svako može biti važan. Njegov ready-made je bila rečenica izvađena iz istorije i spuštena u lokalni kontekst.

To je to što će konceptualni umetnici kasnije zapisati kao pravilo: da umetničko delo ne mora biti predmet, već pomeranje smisla. Apsurd je tu metoda, kratak spoj u kome nemoguće postaje prirodnije od istine. Snaga apsurda je u tome što pokazuje koliko su naši sistemi vrednosti zapravo samo dogovori.

Marina Abramović je taj kratak spoj tražila u telu. Njeni radovi su naizgled besmisleni: sedenje bez pokreta satima, gledanje stranca u oči ili – najdrastičnije – stajanje dok publika može da radi šta hoće njenom telu, od zagrljaja do pištolja. To je apsurd, jer prevazilazi granicu izdržljivosti i razuma. Ali baš u toj nelogičnosti pojavljuje se istina: umetnost kao trenutak kada publika više ne zna da li prisustvuje performansu ili životu.

Braco Dimitrijević je apsurd gradio drugačije – bilbordima s anonimnim prolaznicima. Format koji je bio rezervisan za zvezde i ikone odjednom je zauzimalo neko sasvim obično lice. Apsurd se tu rađa iz sukoba očekivanja i sadržaja. Ali upravo taj obrt otvara prostor: ako običan čovek može biti na bilbordu, onda i ceo sistem vrednosti postaje upitan.

Konceptualizam prošlog veka je uspeo da pokaže da umetnost može biti samo ideja, postupak ili instrukcija. Gomila kamenja je mogla biti proglašena „spomenikom budućnosti“. Minut tišine se mogao računati kao kompozicija. Umetnost je mogla biti čovek koji sedi satima bez pomeranja. Svaki od tih gestova je bio na granici apsurda. A koncept je pogurao umetnost da postane prostor u kojem se vrednost i smisao stalno iznova preispituju.

Ramo je, bez da je to precizno znao, sve razumeo. Njegov svet je bio konceptualna praksa. Svakodnevni performans.

Sećam ga se kako sedi s pivom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. „Denise“, kaže, „znaš šta je najveća umetnost? Kad svi misle da si izmišljen, a ti još sediš s njima za stolom.“ Onda je ustao, otresao pepeo s nogavice i otišao da sretne Picassa.