Raj siromašnih

Stvarno je čudno čitati stare novine, a još čudnije svoje stare kolumne. Prelistavajući arhivu kako bih spremio ovaj broj, setio sam se razgovora sa Dejanom Papićem i Aleksandrom Tijanićem kada nam je Tijanić u svojoj kancelariji rekao da mora da napiše objašnjenje ispod svake kolumne kako bi čitaoci razumeli kontekst. Nije stigao da to uradi.

Novinari, ipak, nisu dobri pisci beletristike (čast Rosiću), pošto tamo važe druga pravila. U novinama se puca sačmom, dok se u romane lagano ulazi.

Nije moguće pročitati 30 komentara, pa makar bili i Tijanićevi, a da vas ne zaboli glava, zbog čega sam i ja sa kafetinom u želucu iščitavao masu tekstova u kojima sam se više čudio kada smo bili u pravu.

Jer, ko bi mogao da pogodi Trampa, Brexit… Ovo što se nama događa. I još da se hvali time.

Sećam se i razgovora s jednom zvezdom Njujork tajmsa koja je, bez žuči, meni i Preleviću objašnjavala u „Maderi“ kako Tramp ne može da dobije izbore pošto ima mnogo negativnih ocena. To je školski primer koji pokazuje da kada kao Tramp uđete u kampanju sa 68 negativnih, onda je vaš maksimalni potencijal 32 odsto. Samo ako nemate jednako nepopularnu Hilari s druge strane, pa ti minus i minus daju plus.

Od raznih mojih tekstova meni je pao pogled na jedan, objavljen 4. jula 2012, u kojem sam, pošto se saznalo za novu koaliciju, doslovno napisao: „Zapadne ambasade, čujem, predviđaju novoj vladi od osam meseci do godinu i po dana. Ja mislim da će nova vlast trajati najmanje deset godina.“

Problem sa našom opozicijom je što je Vučića doživela kao malu nezgodu, kao gumu koja je pukla na putu. Oni kao da samo čekaju da neko zameni gumu, naravno ne ovi koji su navikli da se voze pod blinkerima, i put se nastavlja dalje…

Ne verujem u vidovnjake, ali verujem u dedukciju. Ona je meni tada bila veoma jasna. Znao sam da je 5. oktobar bio incident u srpskoj istoriji, kao i posledica Miloševićeve krađe, i da je naš narod većinski konzervativan.

Ima milion razloga za to.

Da krenemo od čuvenog engleskog novinara Herberta Vivijena koji je još krajem 19. veka nazvao Srbiju „rajem siromašnih“.

Naš seljak je tada imao malo, ali dovoljno da živi slobodnije od engleskog radnika koji je rintao 16 sati u prelepom Londonu. Srbi su imali hranu, i zato i najveći natalitet u Evropi.

To se, na neki način, nastavilo i u komunističkoj Jugoslaviji, bilo je malo ali dovoljno za sve, zbog čega ovde nikad do kraja nije nastalo klasno društvo, kao ni klasična elita koja kao u Britaniji, može da promišlja stvari, nakon što im je deda pet-šest kolena ranije prevario nekog.

Mi u Užičkoj i Tolstojevoj nemamo nijednu kuću u kojoj živi druga generacija vlasnika. A velike porodice imamo samo u medicini. Zato smo preživeli devedesete, ali i dozvolili da uđemo u njih.

Od Turaka nam je ostalo tradicionalno podjebavanje, kad već ne možemo da promenimo ništa. A zato se i Tviter ovde uhvatio bolje nego bilo gde drugde.

Razvijeni svet je verovao da će društvene mreže prosuti demokratiju širom sveta, ali su umesto toga dovele do populizma u njihovoj politici.

To je svet lajkova, u kojem pobeđuje onaj ko ima više publike. Tu nema mesta za Mocarte, već za narodnjake.

Naš najveći problem je zato, što se mene tiče, podeljenost u društvu koju smo doveli do mržnje.

Opoziciji iz nemoći ne preostaje ništa drugo, dok je svaka vlast po prirodi bahata, a ova naša i po senzibilitetu.

Svaka nacija mora da ima jedan cilj, kao i jednog neprijatelja. Jednog! Zato je lako Hrvatima, Albancima… To pokušavaju da naprave i Crnogorci sa sve 35 odsto domicilnog srpskog stanovništva.

Ali nama kao da nisu dovoljni svi neprijatelji u okruženju. Pa još Vatikan, Vašington, London, Berlin.

Mi sanjamo da nas spasu Rusi, kao i da nam deca odu u Nemačku ili SAD.

Problem u političkom životu je što je opozicija Vučića doživela kao malu nezgodu, kao gumu koja je pukla na putu. Oni kao da samo čekaju da neko zameni gumu, naravno ne ovi koji su navikli da se voze pod blinkerima, i kao da će sve da se nastavi dalje.

Ali ne ide to. Posebno kad Vučića uzdrmate sa kandidatom koji je prvi put izašao na izbore i u većim gradovima uzeo 25 odsto, a onda ga teatralno ubijete.

Iako je ubio i on sam sebe.

To je, ipak, problem svih elitističkih pokreta u kojim prva desetorica do vas misle da su bolji od vas. I samo čekaju da pogrešite.

I to je problem koji će Vučiću garantovati još sedam godina vlasti ukoliko mu se ne suprotstavi prava politička organizacija.

Uostalom, sačuvaću ja i ovaj broj, pa pričamo za sedam-osam godina…