Prvoseptembarska tuga traje večno

U ponedeljak sam se mimoilazio s njima. S roditeljima koji su vodili ili sačekivali svoju decu u tom prvom danu škole. Nekada me je to uznemiravalo. Taj zvanični kraj leta, raspusta, maštarija… Nikada nisam voleo taj prvi septembar, koji je juče bio drugi. Nikada se nisam ničega zaželeo da bi mi taj dan bio po bilo čemu značajan. Bio mi je to oduvek samo randevu sa svime onime što sam trošio tokom leta. One koji su me zanimali iz škole viđao sam i bez tog dvorišta, učionice… Trebalo se navikavati na buđenja, rasporede časova, domaće…

I kada sam završio gimnaziju, Prvi septembar je znao da me razvali i opomene. Tokom studiranja stanovao sam blizu osnovne škole. I taj prvi školski dan mi je bio neka vrsta alarma. Budila me je iznenadna buka, decibeli graje dece i roditelja. Prilazio bih prozoru i video sa svog sprata ogromnu količinu sreće, nadanja jer su svi bili pred tom istom šansom u životu. Izjednačeni samo u tom prvom danu, a već sredinom meseca znalo se ko je učiteljičina ljubimica, ko će se vući kroz te razrede i već u zimu diferencijacija je bila skoro pa konačna. Meni se u tom studentskom periodu, u tom gledanju kroz prozor u dvorište škole, taj Prvi septembar činio groznijim nego kad sam ga doživljavao kao akter. Bližio se septembarsko-oktobarski rok i tada sam gledajući balavurdiju imao napade griže savesti da sam ispucao leto u kojem je trebalo više učiti i spremiti se za odlučujuće ispite za upis sledeće godine.

Postojao je taj jesenji ritual depresije, ta magistrala lošeg raspoloženja. Prvo to dvorište, pa prodavci meda na Tašmajdanu na putu ka fakultetu. Te septembarske slike i vizuelna verifikacija da je raspust završen i da se leto presvlači u jesen koja je uvek značila obaveze ili saznanje da si zakasnio.

Tog Drugog, a zapravo Prvog septembra osetio sam se dvojako. Isprva srećan jer više me taj datum ni na šta ne podseća. Ni na izgubljeno vreme u kojem nisam učio, ni na padanje godine, ni na propuštene šanse. Da je to sa tim školskim obavezama i depresijom okončano s diplomiranjem. A onda se na čudan način vratila prvoseptembarska tuga. Suočio sam se u iznenadnom sezonskom inventaru šta sam sve zaboravio tokom leta i šta se sada razjapilo tog prvog dana škole. I problemi sa nekretninama, i prolongiranje obaveza. I počelo je da se menja vreme negde s kraja tog jučerašnjeg prvog dana škole i spuštajući se Dorćolom u već opadanju celzijusa bio sam svestan da će taj Prvi septembar kod mene večno razvlačiti grižu savesti i podsećati me da po ko zna koju godinu kasnim sa obavezama.