Vraćam se u Beograd, pravo na protest, posle skoro mesec dana rada na plaži. Kakva promena pejzaža. Na putu do centra, grad je pust, verovatno zato što su svi ljudi na protestu. Kao da je neko ispred Skupštine posadio onaj magnet što koriste na auto-otpadima kako bi digli auto, tako su ovde digli ljude na noge.
Kad otputuješ pa kad se vratiš, deca su, tvoja ili tuđa, mnogo veća nego kad si ih poslednji put video. E pa tako nešto sam osetila kad sam videla svoj grad. Mada verujem da se deca zaista menjaju kad ih dugo ne vidiš a grad ostaje isti, samo si ti koji nisi bio tu sada drugačiji. Ali protesti su kao deca. Otišla sam u vreme kad su se desila prva dva a u međuvremenu su se desila još tri i ono što mogu da primetim, sada kada gledam po povratku, jeste to da su ne samo porasli već su se i promenili. Odjednom niko ne fali, tu su – klinci, penzioneri, mame, tate, pankeri, feministkinje, umetnici, pravnici, studenti, kučkari… Naše dete, protest, stalo je na noge i prohodalo, to sam primetila.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 15. JUNA
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
