Od prve noći do poslednjeg dana rata glavnina tehnike puka nalazila se u „Rudniku“, a posle prve nedelje rata i najveći deo puka pridružio se 492. bazi u privremenom smeštaju po kućama u širem rejonu aerodroma i šire po mestima gde su cenili da neće da budu ni mete NATO-a niti izloženi „učkama“.
Pred početak rata 3. četa VOJIN sa Goleša skinula je sa rada i radarski sistem su sklonili u podnožju položaja. Ljudstvo je bilo u retkoj šumici, a tehnika u razmaknutoj koloni maskirana na makadamskom putu. Sasvim očekivano NATO je razorio infrastrukturu čete izloženu na vrhu planine i utrošili su na prazan položaj i krstareću raketu i puno projektila. Kasnije tokom rata radaristi su premešteni na Pasjaču i tamo je pogođena antena osmatračkog radara.
Od svih jugoslovenskih aerodroma najveći broj dejstava izveden je po Prištini – 47. Prema podacima RV i PVO procenjeno je da je po aerodromskoj infrastrukturi bačeno oko 600 t bombi i raketa. Jedan pripadnik 492. baze stradao je tokom rata – 14. aprila stariji vodnik Zoran Gudžić bio je u vanaerodromskom skladištu bojnih sredstava Stanička šuma u vreme kada su došli avioni NATO-a.
Na igralištu u selu Vrelo kod aerodroma bio je helikopter Mi-8 iz niške 787. eskadrile koji je s obzirom na gabarite i uočljivost bio laka meta i 16. aprila uništen je preciznim pogotkom velikokalibarske bombe.
Jedina sigurna zaštita za avione VJ bio je „Rudnik“
Na aerodromu avijacija NATO-a uništila je sve što je postojalo od građevina, ali „Rudnik“ je preživeo čak i dejstvo probojnih avijacijskih bombi GBU-28 mase preko dve tone poznatih po nadimku „bunker buster“, sredstvo koje je projektovano 1991. godine namenski za razaranje iračkih podzemnih komandnih mesta.
Telo tih bombi su cevi haubice kalibra 203 mm. Navođene su poluautomatski laserski odnosno od početka procesa gađanja do pogotka cilj mora da se osvetljava laserskim nišanskim sistemom. Na zadatak poleteli su jurišnici F-15E iz sastava 48. vinga iz baze Lejkenhit u Engleskoj. Dvočlane posade ostale su u vazduhu sedam i po časova koliko je bilo potrebno da dolete do Prištine i vrate se sa zadatka.
Bombe su u noći 27/28. aprila pogodile u periodu od 2 h i 5 min do 2 h i 55 min severni ulaz. Probijen je zaštitni luk i stvorena je velika praznina prečnika 12-15 m i zarušen ulaz. Na tlo su pali veliki komadi od 400-450 kubnih metara betona koji je zatvorio prolaz za avione. Zbog rasterećenja aerodroma 30. aprila na Sjenicu prebačena su još tri L-17 i na Niš dva aviona.
Po naredbi komande vida svi avioni morali su da budu u armirano-betonskim skloništima na aerodromima gde su razmešteni i tamo su uništavani jedan po jedan. Za laserski vođene bombe mase 2.000 funti (907 kg) krov skloništa nije bio prepreka, a avioni na otvorenom uništavani su najčešće kasetnim bombama. Jedinu efikasnu zaštitu pružao je „Rudnik“.
Sudbina MiG-ova van „Rudnika“
U Prištini avioni koji su bili na otvorenom su stradali – uništeni su pet L-17 i tri NL-16Š. Na aerodromu Sjenica od osam aviona uništena su pet, a tri su oštećena preživela rat – doduše jedan od njih je rashodovan.
Skloništa na Ponikvama su razorena i pod betonom su ostala dva L-17. Niš – od četiri L-17 uništena su tri, a jedan je klasifikovan kao oštećen, ali posle rata u remontnom zavodu je rashodovan i delovi su iskorišćeni za popravku dva L-17 izvučena sa Ponikvi.
Na aerodromu Golubovci para L-17 bila je na otvorenom prostoru. Od jednog aviona ostale su grudve deformisanog metala, a jedan je ostao sačuvan.
U Kumanovu 9. juna predstavnici VJ, MUP-a Srbije i NATO-a potpisali su VTS koji je bio pravni osnov za prekid rata, ali istovremeno prepuštanje Kosova pod kontrolu stranih sila. Prema tom dokumentu svi avioni VJ na Kosovu nisu smeli da polete bez odobrenja KFOR-a od prvog dana od početka primene VTS, od 10. juna kada su u 16 časova posade aviona NATO-a dobile naredbu da prekinu zadatke i vrate se na polazne aerodrome.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČEVRTKA, 25. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
