Svedoci smo velike ekspanzije vinskog sektora u Srbiji poslednjih godina, sa otvaranjem velikog broja novih vinarija. Kako vi, iz ugla vinarije sa dugom tradicijom, ocenjujete trenutnu zasićenost tržišta?
Kao kod Njutnovog klatna, gde kugle idu iz jedne u drugu krajnost dok ne dođu u stanje ravnoteže, tako smo i na tržištu vina, iz faze devastiranih velikih industrijskih proizvođača i praktično nepostojećeg segmenta malih privatnih vinarija, došli u drugi ekstrem gde imamo po nekim procenama oko 600 vinarija (iako je i dalje veoma skromna površina vinograda, ne više od 10.000 ha). Kada na to dodamo uvozna vina te vina neregistrovanih proizvođača, dolazi se zaista do velikog disbalansa između ponude i tražnje odnosno potrošnje.
Ključ leži u širenju vinske kulture i edukaciji potrošača, u tome da se konzumacija vina uvrsti u svakodnevne rituale, da potrošači razumeju sorte, stilove, šta čini vino kvalitetnim… U takvom ambijentu je svakako izazov pozicionirati domaće vino. Pored kvaliteta, integriteta i postojanosti, potrošači očekuju autentičnost, nešto drugačije. Mnogo se više cene i autohtone sorte čemu smo, želimo da verujemo, i mi delimično doprineli. Jedna smo od retkih vinarija koja ima čak pet etiketa od autohtonih sorti.
S obzirom na globalne ekonomske izazove, inflaciju, ali i sve vidljivije klimatske promene, koji su trenutno najveći rizici za srpske vinare i kako se „Mačkov podrum“ prilagođava neizvesnim okolnostima kako bi održao kvalitet i poslovanje?
Posledice klimatskih promena osećamo mnogo brže nego što smo očekivali. To nije neka daleka budućnost kojom će se baviti naši praunuci, već će za našeg života morati radikalno da se promeni proces proizvodnje (korišćenje sistema za navodnjavanje, sorti koje su otpornije i sl.). U svetu potrošnja vina drastično opada. Nove generacije žive u skladu sa trendovima koji promovišu zdrav život. U SAD, Francuskoj… masovno se vade vinogradi. U Italiji cveta tržište bezalkoholnih i vina sa niskim procentom alkohola a cela Toskana na primer je u problemu jer se puna, jaka crvena vina sve manje piju. Opstaju ili oni koji imaju izuzetno jak brend, ili oni koji se prilagođavaju. U japanskom jeziku reč „kriza“ je sastavljena od simbola za „opasnost“ i „šansu“, tako da je svaka uslovno rečeno nepogoda, istovremeno i šansa da preispitate način poslovanja i iznedrite nešto novo i drugačije.
Stil vina „Mačkovog podruma“ je takav da odgovara novim trendovima, sva naša vina su voćna, pitka, lepršava. Pored portugizera, od kojeg pravimo crveno vino, roze i bermet, ove godine smo uvrstili još dve naše stare sorte – sremsku zeleniku i lipolist i time se i definitivno pozicionirali kao vinarija koja izrazito neguje autohtone sorte. Diversifikujemo poslovanje u smislu integrisanja srodnih aktivnosti kao što su turizam i ugostiteljstvo.
Vaša vinarija je napravila hrabar i uspešan preduzetnički potez fokusiranjem na autohtonu sortu portugizer. Koliko je u današnjem preduzetništvu važno imati tu vrstu autentičnosti i hrabrosti da bi se opstalo, i koliko je teško edukovati tržište da prihvati nešto što nije mejnstrim?
Mi smo ove godine proslavili „punoletstvo“ našeg Dana mladog portugizera, to je delimično odgovor na Vaše pitanje koliko je truda potrebno. Na početku smo nailazili na ogroman otpor profesionalne zajednice i nerazumevanje potrebe da se paleta vina koja postoje na tržištu proširi i laganim, nepretencioznim crvenim vinom, da ne mora svako crveno vino biti moćno i teško.
Uspešan marketing ne zadovoljava, već stvara potrebu kod potrošača. Ne bih mogla da tvrdim da smo otišli toliko daleko da smo uspeli da stvorimo potrebu, ali smo se svakako pojavili u trenutku kada je započinjao talas okretanja takvom stilu vina i ponovnog otkrivanja naših autohtonih sorti.
Puno smo uložili, ne samo kroz klasične trgovačke akcije i promocije. Imamo Viteza mladog portugizera, to je svake godine neko poznat, ko propagira vrednosti uz koje želimo da se nađe naš portugizer.
Sa Srpskom čitaonicom u Irigu smo pokrenuli konkurs za najlepšu pesmu o vinu, i do sada izdali dve zbirke pesama, uskoro ćemo objaviti i treću. Želimo da ljudi kad pomisle na portugizer ne pomisle samo na vino već na nešto što ima veze sa tradicijom, umetnošću, zabavom, i mislim da smo u tome uspeli.
Vinarstvo se tradicionalno, pa i u našim krajevima, često percipira kao dominantno „muška industrija“. Kao izvršna direktorka uspešne vinarije, kakva su vaša iskustva? Da li se ta percepcija u Srbiji menja, da li se glas žena u agrobiznisu danas jasnije čuje i postoje li specifične prepreke sa kojima se susrećete?
Nisam nikad imala konkretne probleme ali je kad smo počinjali mnogo više vladala jedna šovinistička atmosfera. Mislim da je to više bilo do generacije koja je tada dominirala poslovnim svetom i da je danas naići na ženu u bilo kojoj profesiji postalo nešto što nije iznenađujuće. Mi na fizičkim poslovima u vinogradu imamo žena koliko i muškaraca, nekad čak i više. U našoj vinariji su žene u većini, tako da eto i mi, na radost naših muških kolega, svojim primerom menjamo tu percepciju.
Tagovi
