Pod njim će doveka ostati mlada ta starica – najlepša „Devojka iz grada“: Pesma Dobrici Eriću (1936-2019)

Ostala je njiva bez svog besednika,

ostala je šljiva bez svog sapatnika.

Ostade opanak na pola koraka,

osta zora doveka udovica mraka.

Ostala su stada bez svoga pastira,

ostala je frula lelekom da svira.

Ostalo je klasje bez svoga kaplara,

osta ucveljena vodenica stara.

Ostao je potok bez svoga vodiča,

ostala kudelja priču da ispriča.

Osta lipa sama, premeće šajkaču,

ostalo je pluga u detinjem plaču.

Ostala pogača, nelomljena, vruća,

osta pusta davno opustela kuća.

Ostadoše pčele žalno da se roje,

ostala karlica da se pita ko je.

Ostalo livadom mirisnih otkosa,

ostala je kosa i gola i bosa.

Ostao je izvor, na izvoru vedro,

ostala topola – livadarsko jedro.

Ostao je oblak nasukan na nebu,

osta zvezda snilih na ražanom hlebu.

Ostao je vetar, ne zna kud da duva,

osta pljusak letnji – niko da ga čuva.

Ostalo je mraza jutrom da se mlati,

niko kraj bubnjare milo da ga svrati.

Ostala tišina ćutnjom da se mori

nikog domaćinski sa njom da prozbori.

Ostalo rakije, „ljute“ da se ljuti,

s kime da zapeva, sa kim da oćuti?

Čekaju zvonici kudravog zvonara,

čekaju zdravice blagog zdravičara.

Tiho pošla brda molebanskom redu

jošte snegom bele za tu kosu sedu.

Svi brkovi i brade u žalosti,

nestalo je reči – reku da premosti.

Klonule tarabe ko pali junaci,

bezglasni su petlovi – seoski mudraci.

Hrastovi ko krajputaši, ne listaju u žalosti,

požurilo jagnje orlu da oprosti…

I soko se svio kraj stada, da mu se izjada,

da se pomažu mirom – brašnjavim krompirom.

Uteklo klasje iz ambara, stalo kraj odra,

opelo služi „sveštenstvo“ jorgovana modra.

Kola ispregla volove,

na guvnu čekaju vrtače i dolove.

Čekaju slavuje, zrikavce, svice,

čekaju nebo da ocrta lice…

Da pusti bradu i brkove, da stavi naočare,

da ogrne gunj i stihove stare.

Da gromom rekne „Prkosnu pesmu“,

da vetri odvrnu nebesku česmu…

Da na opancima doveka ostane njiva,

dlanovi mirisni od palih šljiva.

Nek vazda vaseljenom voljeno vlada

jedra čobanica pod leskom kraj stada.

Nad seoskim grobom nići će drvo stihova,

dunje – strofa, zove – rime,

da uzbiremo, da ćutke sedimo pod njime…

Pod njim će doveka ostati mlada

ta starica – najlepša „Devojka iz grada“…