Dok čekamo da stignemo na red za pregled kod pedijatra, ona se ljulja na gumenom konjiću. R. čuči pored nje a ja stojim i gledam ih. Nekom neukom posmatraču, ta scena učinila bi se kao sasvim normalan prizor. Ali onaj ko bi se malo bolje zagledao, video bi da je njoj glava oslonjena na glavu konjića, da se R. nadlanicom pridržava o stočić, i da sam ja leđima zalepljena za zid.
Čini mi se da je to trenutno jedini način da se ne srušimo. Beskrajne noći obaranja temperature, tuširanja, dojenja, uspavljivanja, uzele su svoj danak. Kad konačno dođemo na red, dok prolazimo pored velikog ogledala, u odrazu vidim muškarca raščupane kose s modrim podočnjacima i pored njega sablasno bledu ženu kose nemarno pokupljene u masnu punđu. Zaklela bih se da je žena u gornjem delu pidžame. Brzo okrećem glavu, ne usuđujem se da proverim. Jutros, dok smo prali zube, primetila sam da su nam oboma iskočile naše tipične male stres bubuljice. Moja je na desnoj strani brade, a njegova na levom obrazu. Uvek na istom mestu. Te grozne, veštičije tufne koje izlaze samo kada nam se životi pokvare. Kao mleko kad se ukiseli.
Odmeravam bebu, dobro je, osim što joj čelo gori, ona je makar čista i pribrana. Mi smo životinje a ona je naš ljudski predstavnik. Dok nam doktorka govori da sednemo i ljubazno nas pita šta je problem, ja se pitam da li ona misli da smo mi pacijenti. Da li će nam reći da nam fali gvožđe jer smo bleđi od njenog mantila, da li će nam prepisati nešto za spavanje kad vidi naše podočnjake, velike i teške toliko da nam čitava lica vuku na dole.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
