Au koliko sam se potresao sinoć tokom gledanja epizode serije „One Day“. Pa sam gubio koncentraciju jer sam paralelno u glavi pisao ovaj komentar. A danas sam gluplji, ne sećam se nijedne rečenice od sinoć. Šta sam sve hteo reći u toku tih četrdeset i nešto minuta hit serije koja me je vodila u život, proslave, godišnjice?
U sinoćnoj epizodi, glavni lik Dekster kaže svojoj „sudbinskoj“ drugarici Emi na okupljanju nekadašnje fakultetske ekipe: „Zaje.ao sam sve što se moglo zaje.ati. Zeznuo sam karijeru već u dvadeset i drugoj godini života.“ On kao nekadašnja TV zvezda, kojoj je slava sagorela ekspresno u dvadesetim godinama života, sreće kolegu koji je uspešan i godinu nakon toga, radi kod njega u pekari. Setio sam se bivše koleginice koja se krila od mene kada sam je slučajno zatekao na novom poslu – prodavačice u pekari. A nije sramota raditi u pekari. Taman posla, ali njoj je bilo neprijatno, ona se krila, pa se opravdavala, bla, bla… Pa me je njena koleginica nedelju dana nakon toga pitala da li smo stvarno radili zajedno jer kao šta će neko ako je bio dobar u jednom poslu i sretao kao novinar poznate ljude da sada s njima podgreva kroasane. Ali ima toga i u seriji, a i u životu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
