Kultura

Oleg Kuznetsov je O.K.

Nedeljnik.rs

11. decembra 2025. 0

U Zagrebu se poslednjih nedelja vidi koliko se brzo umetnost pretvori u teren za sve što nema veze s umetnošću. Dovoljan je jedan legat, par maskiranih likova i već si u prostoru gde se kultura pretvara u poligon za poruke bez preterano fine motorike. U takvu scenu ulazi beogradska galerija Denis Leo Hegic Projects, i to sa dvanaest crteža Olega Kuznetsova i jednim suštinskim pitanjem: kako da čovek ostane postojan kad je sve oko njega klimavo. Ti crteži su najtiši mogući odgovor na trenutnu buku koja se vrti oko izložbi, institucija i identiteta. I baš zato ovaj dolazak u Zagreb počinje da liči na mnogo više od običnog predstavljanja umetnika.

Između legata i ekvilibrista

Samo mesec dana nakon otvaranja legata Dejana Medakovića u Zagrebu, i svega nekoliko stotina metara od Srpskog kulturnog centra, u Nacionalni muzej moderne umetnosti stiže beogradska galerija Denis Leo Hegic Projects. Na Art Zagrebu galerija predstavlja dvanaest crteža ruskog umetnika Olega Kuznetsova iz serijala „Ekvilibristi“. Dvanaest figura, dvanaest načina kako da se čovek održi na dve stolice.

„U vremenu hipersenzibilnosti balansiranje je postalo svakodnevna disciplina. Zato u Zagreb stižemo da zajedno držimo ravnotežu“, kaže Denis Leo Hegić, direktor galerije.

Zagreb, drugi deo priče

Izložba Medakovićevog legata već je izazvala niz reakcija u gradu: maskirani muškarci sa uvredljivim porukama na otvaranju u Srpskom kulturnom centru, politički ton koji je prekrio kulturni program i još jedna repriza dilema o tome šta se u regionu dogodi kada se izloži nešto iz Srbije. Ipak, Kuznetsovljevi radovi nemaju političku intenciju. Prikazuju jednostavnu situaciju: muškarac u odelu pokušava da zadrži ravnotežu na stolicama koje za to nisu napravljene. A opet, u trenutku kada muškarci u fantomkama postaju „komentar umetnosti“, ovi crteži deluju kao prilično tačna ilustracija naše stvarnosti: jedan stalni pokušaj da se ne padne, čak i kada je teren klimav.

U takvom kontekstu, dolazak srpske galerije na Art Zagreb, i to s umetnikom iz ruskog sveta, neizbežno nosi dodatnu pažnju, čak i onda kada je glavni materijal samo papir i jedna obična hemijska olovka.

Ali upravo ta olovka je bitna. Kuznetsov ne koristi sofisticirane tehnike, specijalizovane markere, arhivske pigmente ili vizuelne efekte koji prate savremenu umetničku samouverenost, već hemijsku olovku. A hemijska olovka je primitivan alat, nesavršen i nemoguć za ispravke. Sve greške ostaju vidljive. Umrljane. Razmazane. Crtež ostaje trag ruke, a ne sistema.

Umetnički kontekst „Ekvilibrista“ polako se otkriva tek kada se radovi pogledaju izbliza. Hemijska olovka vodi direktno ka avangardnim praksama u kojima je crtež bio poligon za razmišljanje. Konstruktivističke probe El Lisickog i suprematističke skice često su izgledale upravo kao prostor u kojem ruka testira ideju pre nego što ona postane forma. U tom crtačkom nasleđu nalazi se i Kuznetsov, ali bez manifestnog tona koji je pratio istorijske pokrete. Njegov crtež deluje lično, skoro introspektivno, uprkos tome što figura na papiru izvodi nešto sasvim telesno.

Denis Leo Hegić i Oleg Kuznetsov

Zato „Ekvilibristi“ u Zagrebu funkcionišu bolje nego što je možda i planirano. Između političkih tonova jedne izložbe i tihog jezika druge, grad dobija retku priliku da vidi oba nivoa istovremeno: razliku između umetnosti koja se doziva iz prošlosti i one koja registruje stanje sadašnjice.

„Postoji ta ideja da kretanje ima neku ‘pravu’ putanju. Ljudi obično biraju vertikalu, kao da je uspon garant smisla. A meni su razgovori sa Olegom otvorili drugačiju mogućnost. Počeo sam da razumem eleganciju silaska, trenutak kad se spušta težina, buka i teatar ambicije. To je jedna potpuno druga geometrija razmišljanja“, dodaje Hegić.

Prijem uz rakiju i votku

Balansiranje na stolicama priziva i performativne eksperimente šezdesetih, posebno radove Naumana ili Bas Jan Adera, gde je telo bilo sredstvo za ispitivanje odnosa prostora i napora. Kod Kuznetsova taj odnos izgleda kao stalno prekoračenje granice. Figura u odelu deluje napeto, kao da je u svakom trenutku bliža gubitku ravnoteže nego njenom održavanju. Ta napetost je suština serijala: ono što gledamo nije mir, nego trenutak pre pada.

Materijal je skroman, linije su ponekad drhtave, senke nastaju ponavljanjem, a ostaci dodira ruke ostaju na papiru. U evropskoj umetnosti ovo ima blizak odnos sa postminimalističkim insistiranjem na jednostavnim gestovima i materijalima. To su radovi koji ne privlače pažnju veličinom ili formatom, već prisutnošću.

Zagreb tako u istom trenutku posmatra tri potpuno različite umetničke pozicije: nasleđe, spektakl i tiho ispitivanje svakodnevnog pokušaja da se pronađe stabilnost. U toj kombinaciji „Ekvilibristi“ stoje tačno tamo gde im je mesto: između dve stolice. U takvoj ravnoteži, uz rakiju i votku na otvaranju, teško da bi moglo biti prirodnije.