Samo u prethodnih nekoliko godina bilo je više primera štrajkova glađu radi postizanja političkih ciljeva, od Boška Obradovića i Marinike Tepić sa jedne, do Aleksandra Martinovića i Gorana Vesića sa druge strane.
Štrajk glađu u političke svrhe na ovim prostorima kroz istoriju može da se prati od komunista koji su u periodu pre Drugog svetskog rata ovaj vid borbe masovno koristili u zatvorima tadašnje Kraljevine Jugoslavije.
Prvi štrajk glađu političkih osuđenika u Jugoslaviji izveli su komunisti u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u proleće 1927. godine. Idejni pokretač tog štrajka bio je Moša Pijade, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, slikar i novinar. Pijade je tada pisao zahtev Ministarstvu pravde da se reguliše položaj političkih osuđenika, pošto do tada o tom pitanju nije postojao nikakav propis. Vlada je pod pritiskom javnosti prihvatila sve glavne zahteve.
Glađu je štrajkovao i Josip Broz Tito u zatvoru u Ogulinu krajem jula 1927. godine. Tito je zajedno sa šestoricom radnika izveden pred sud zbog sumnji da su čitali „sumnjive i zabranjene knjige“. Nezadovoljan vođenjem istrage, Tito je odlučio da štrajkom glađu natera sudske vlasti da ubrzaju proces. Štrajk je trajao pet dana, a budući predsednik Jugoslavije pušten je da se brani sa slobode zajedno sa šestoricom drugih radnika.
Studenti Univerziteta u Beogradu štrajkovali su glađu na demonstracijama protiv vlade Bogoljuba Jevtića 1935. godine. Zahtevali su oslobađanje svojih kolega iz zatvora u Višegradu. Došlo je do sukoba sa policijom, koja je upotrebila suzavac i vatreno oružje, usmrtivši studenta Mirka Srzentića.
Vest o ubistvu Srzentića izazvala je ogorčenje u Crnoj Gori. Komunisti su zbog toga na Cetinju organizovali demonstracije, koje je ugušila policija i pritom privela 125 demonstranata. Zatim su komunisti organizovali štrajk glađu u znak protesta protiv policijske torture nad uhapšenima. Posle 11 dana štrajka, pod pritiskom javnosti, vlasti su deo demonstranata pustile na slobodu.
Studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu štrajkovali su glađu u junu 1970. godine, solidarišući se sa rudarima iz Kaknja u centralnoj Bosni. Neki tadašnji političari okarakterisali su taj potez studenata kao moralni čin, Njujork tajms izveštavao je sa lica mesta, ali sami kakanjski rudari rekli su da im takav vid podrške nije potreban. Univerzitetski komitet Saveza komunista Beograda osudio je štrajk glađu na Filozofskom fakultetu, nazivajući studente „militantnom ekstremističkom grupom“.
Beogradski studenti stupili su u štrajk glađu u oktobru 1988. godine, solidarišući se sa svojim kolegama iz Crne Gore, nad kojima je policija primenila prekomernu silu na demonstracijama u Titogradu, današnjoj Podgorici. Na zboru podrške u „4. aprilu“ na Voždovcu okupilo se oko 600 studenata. Zatražili su jednake i ravnopravne uslove za studente u celoj zemlji i hitno potpisivanje sporazuma o stipendijama i kreditiranju.
RATOVI DEVEDESETIH I DEMONSTRACIJE PROTIV MILOŠEVIĆA
Grupa od 15 Srba i Crnogoraca sa Kosova štrajkovala je glađu ispred Skupštine Jugoslavije, tražeći da se opozove kosovsko rukovodstvo i da krivičnu odgovornost snose svi oni koji su bili na najvažnijim funkcijama u Pokrajini od izbijanja „kontrarevolucije“, kako su nazivali nemire na Kosovu osamdesetih godina.
Albanski rudari u Trepči stupili su u štrajk glađu u februaru 1989. godine zbog smanjenja autonomije Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosovo usvajanjem amandmana na Ustav Socijalističke Republike Srbije u martu iste godine. Štrajk je ubrzo dobio podršku u Sloveniji i Hrvatskoj, dok su u Beogradu održani protesti protiv albanskog, slovenačkog i hrvatskog rukovodstva. Okončan je hospitalizacijom 180 rudara i ostavkom čelnika Saveza komunista Kosova Rahmana Morine, Alija Šukrije i Husamedina Azemija.
Devetnaest opozicionih poslanika, članovi Srpskog pokreta obnove, Srpske demokratske stranke i Reformskih snaga za Vojvodinu stupili su u štrajk glađu u martu 1991. godine, dan nakon prvog velikog mitinga opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Zahtevali su da se „brojne milicijske snage“ sklone iz zgrade Skupštine i da se zakaže vanredna sednica Skupštine Srbije na kojoj bi se utvrdila odgovornost za tok događaja koji su obeležili demonstracije 9. marta.
Nekoliko stotina građana bez stranačkih obeležja štrajkovalo je glađu ispred Skupštine Srbije početkom jula 1991. godine povodom oružanih sukoba koji su se tada dogodili u Sloveniji. Građani su tražili da se svi vojnici vrate iz Slovenije, da se u Srbiji oformi „nadstranačka“ vojska kao i da se formira „vlada nacionalnog spasa“.
Dva načelnika Vojnomedicinske akademije dr Stanislav Nikić i dr Aleksandar Ivanović stupili su u štrajk glađu u septembru 1991. godine. Kako su tada naveli, na taj korak su se odlučili zbog osećanja da nemaju druge mogućnosti da spreče nepovoljan razvoj odnosa u Jugoslaviji, koji je „uslovljen fašistoidnim režimom u Hrvatskoj i izdajom u Armiji“. Njihov štrajk podržala je Srpska liberalna stranka, koja je zajedno sa Srpskim pokretom obnove i Novom demokratijom činila Ujedinjenu srpsku demokratsku opoziciju. Nikić i Ivanović prekinuli su štrajk glađu 4. oktobra da bi se stavili na raspolaganje srpskoj vojsci na ratištu.
Delegat Saveznog veća Skupštine Jugoslavije Husein Hodžić štrajkovao je glađu u oktobru 1991. godine, protestujući „protiv bezumlja u zemlji, rata i ubijanja“. Kako je tada rekao, želeo je da štrajkom opomene na stradanje nevinih žrtava.
Učesnici protesta na Terazijama u aprilu 1992. godine Biljana Masnikosa i Aleksandar Ranđelović štrajkovali su glađu tražeći izbore. Kako su njih dvoje tada naveli, štrajk glađu bio je njihov „lični udeo u borbi protiv zla kojim su okruženi i pokušaj da se animiraju svi oni koji su za promene“.
Nekadašnji premijer Srbije Zoran Živković stupio je 1996. godine u dvodnevni štrajk glađu, tokom izbora u Nišu. Živkoviću je ispunjen zahtev od Gradske izborne komisije da opozicija dobije kontrolore na biračkim mestima.
Predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj štrajkovao je glađu u novembru 2006. godine, tražeći da se ukinu ograničenja u vezi sa posetama porodice u Haškom tribunalu, da budu registrovani pravni savetnici koje on predlaže, da iz postupka bude uklonjen postavljeni „branilac u pripravnosti“ Dejvid Kuper i da mu svi dokumenti budu dostavljeni na srpskom jeziku.
TOMA NIKOLIĆ I IZBORI
Nekadašnji predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić stupio je u štrajk glađu u aprilu 2011. godine tražeći raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
SNS je 20. aprila organizovao i protest ispred zgrade Radio-televizije Srbije. Jedan od govornika na protestu bio je i Aleksandar Vučić, tadašnji zamenik predsednika SNS-a. Vučić je tom prilikom izjavio da se u Srbiji „vodi monstruozna i brutalna kampanja” protiv lidera naprednjaka Tomislava Nikolića koji štrajkuje glađu i žeđu.
Nikoliću tada niko nije puštao glasnu muziku koja bi ga vređala, Vučić je za njega govorio da je „pokazao koliko voli Srbiju“.
Nikolić nije prekinuo štrajk nakon posete i apela predsednika Srbije Borisa Tadića, ali jeste na molbu tadašnjeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja. Prvo je 21. aprila prekinuo štrajk žeđu, a tri dana kasnije, simbolično, na Uskrs i štrajk glađu. Njegov zahtev za raspisivanje vanrednih izbora tada nije ispunjen, ali je godinu dana kasnije na predsedničkim izborima pobedio Tadića.
KONTRAŠTRAJKOVI SNS-a NA ŠTRAJKOVE OPOZICIJE
Narodni poslanici Srpske napredne stranke Sandra Božić i Aleksandar Martinović stupili su u štrajk glađu u maju 2020. godine, na stepeništu Narodne skupštine. Štrajk je trajao dan i po.
Ovaj štrajk poslanika SNS-a bio je odgovor na štrajk glađu samostalnog poslanika Miladina Ševarlića, koji je protestovao na taj način zato što parlament ne raspravlja o situaciji na Kosovu i Metohiji. Njemu se na stepeništu parlamenta već prvog dana pridružio Boško Obradović, tada poslanik Dveri.
Ševarlić je drugog dana prestao sa štrajkom navodeći da je ovo jedinstven slučaj da je kao idejni tvorac štrajka, bio medijski ugušen sa jedne strane štrajkom Dveri, a sa druge strane štrajkom glađu poslanika Srpske napredne stranke. Obradović je zajedno sa svojim stranačkim kolegom Ivanom Kostićem nastavio štrajk, koji je po savetu lekara prekinut 20. maja.
Narodna poslanica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić štrajkovala je glađu u decembru 2023. godine. Ona je zahtevala poništavanje izbornih rezultata u Beogradu i raspisivanje novih izbora. Štrajk glađu prekinula je na molbu lekara zbog narušenog zdravlja.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, komentarišući njihov štrajk glađu, poručio „da slobodno mogu da prestanu i da se vrate svojim obavezama“. On je u svom obraćanju naglasio da glađu štrajkuju i pristalice vlasti koji se „bore protiv izborne krađe ovih iz opozicije, ali to niko nije hteo da objavi“.
Vučić je tada podsetio i na slučaj kada je Tomislav Nikolić štrajkovao glađu 2011. godine. Ali je ovog puta promenio priču. To više nije bio pokazatelj „koliko voli Srbiju“, već je rekao da Nikolić „time nije postigao ništa, samo što je ugrozio svoje zdravlje“.
Student Bogdan Jovičić štrajkovao je glađu u pritvorskoj jedinici, nakon odluke suda da mu produži pritvor u septembru 2024. godine. Jovičić je priveden zbog sumnje da je učestvovao u demoliranju prostorija Srpske napredne stranke.
Bivši ministar Goran Vesić štrajkovao je glađu u novembru 2024. godine, kada mu je Viši sud u Novom Sadu odredio pritvor do 30 dana. Vesić je pritvoren u okviru istrage zbog obrušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, kada je stradalo 15 osoba i dvoje teško povređeno. Vesić je prekinuo štrajk kada je pušten na slobodu.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
