U prvom ustavu Srbije 1888. posle nezavisnosti (Berlinski kongres) pisalo je „Štampa je slobodna“. Koliko se to uvažavalo pokazuju sveske kralja Petra Karađorđevića, u kojima je beležio primedbe. Na „Štampa je slobodna“, „to smo već viđali“, na „Svaki Srbin ima pravo na to da u granicama zakona iskaže svoju misao: govorom, pismeno, štampom ili u slikama“, „Pa u buvaru okovan“, a na „Za izdavanje novina nije potrebno prethodno odobrenje vlasti“, „trt“.  

Da li je kralj Pera bio vizionar, ili šaljivdžija, tek 135 godina kasnije srpski medijski zakoni izgledaju otprilike kao u njegovoj svesci.  

Izostaje jedino ozbiljna debata. Kao, na primer, oko najčuvenijeg Vidovdanskog ustava, kada je radikalsko-demokratska koalicija, prva velika koalicija, sa Nikolom Pašićem na čelu, poslala nacrt Ustava, pročitan u plenumu Ustavotvorne skupštine 25. januara 1921. 

Zapisnici su čudesni. Član 14 u kome je pisalo „Štampa je slobodna u granicama zakona“, izazvao je najoštriju debatu. Republikanac Jovan Đonović izjavio je da bi ovim „štampa bila svedena na nivo obične političke sluškinje režima i novca“, a radikal, dakle vladajući, Nastas Petrović: „Štampa je slobodna u granicama zakona je isto što i čovek je slobodan u okovima“. Dr Ante Dulibić, šibenski advokat, rekao je da ova odredba znači „štampa je slobodna i štampa nije slobodna“, a komunistički poslanik Života Milojković da ako se ovo usvoji „u našoj zemlji ne bi više mogao da izlazi ni jedan jedini opozicioni list“. Đonović je kazao da „političkih i građanskih sloboda nema tamo gde nema slobodne štampe“, a tamo gde nema slobode štampe, nema ni „kulturnog napretka“, jer „štampa je jedina škola koju permanentno uči najveći deo širokih masa jednog civilizovanog društva“.