U novom broju Nedeljnika čeka vas veliki intervju sa našim proslavljenim rediteljom i scenaristom Srđanom Dragojevićem.
Dragojević se priseća prošlih vremena, svog uverenja da će Jugoslavija opstati, opisujući 80-te godine prošlog veka kao doba liberalizacije i „otopljavanja“.
Kraj ovih „veselih“ osamdesetih obeležio je šok zbog preporoda nacionalizma, kaže Dragojević, prisećajući se „četničkih idiotluka“ na proslavi Srpske nove godine 1986. u kafani Manjež.
Dragojević govori o haosu u kom se država našla devetesetih, o Miri Marković, i apsurdu tog vremena, njenim kritikama na račun filma „Lepa sela lepo gore“ koje su došle to toga da je film bilo zabranjeno reklamirati, dok ćerka te iste Mire Marković puca iz vatrenog oružja u klubu.
O Holivudu, svom radu u Miramaxu i konačnoj odluci da ode, rimejku filma „Westworld“ koji nažalost nije otišao dalje od pisaćeg stola, kao i o drugim projektima koji, makar do sad, nisu videli svetlo dana Dragojević je ispričao u velikom životnom intervjuu za Nedeljnik.
Moja istina o „Zlatnom dobu“
Rad na filmu „Lepa sela lepo gore“ nije bio lak, od samog početka, na projekat i samog Dragojevića vršeni su veliki pritisci. On se priseća sastanka na Palama, gde su scenario filma čitali i predstavnici vojnog i političkog vrha Republike Srpske Krajine koji su odbili da podrže snimanje filma jer nije odgovarao narativu koji su želeli da plasiraju među Srbe u Krajini.
Ipak, snimanje filma je počelo, i to u Višegradu. Dragojević svedoči o opasnosti kojoj je ekipa bila izložena tokom filma, gde su čak i statisti nosili oružje sa bojevom municijom, ali i o susretu sa generalom Rakom Mladićem u Han Pijesku – i njegovom pokušaju da ih zaplaši.
„Ti kad vidiš tamo tu ekipu, puni sebe, neobrazovani… Ta Karadžićeva ćerka je naplaćivala novinarima za dozvole. To je bila jedna onako glupa, pohlepna, odvratna ekipa, samo da stave pare u džep. Šteta što ovi nacionalisti, kvazipatriote odavde nisu išli da vide taj cirkus tamo, da vide kakvi su to kreteni. Dakle, mi naravno dobijemo nezadovoljavajući odgovor, vraćamo se nazad za Srbiju, prolazimo kroz Han Pijesak, i zaustavlja nas praga, oklopno vozilo sa onim protivavionskim topom montiranim. I kao „ej, momci, ajte, vi vozite za nama…“ Našali se, Goran, Bjelin brat, „očigledno nismo ostavili dobar utisak““, ispričao je Dragojević u razgovoru sa Brankom Rosićem.
Park iz doba Juge
Srđan Dragojević nas vodi na putovanje u alternativnu realnost godine 2026. godine, gde je SFR Jugoslavija preživela kao razvijena, ali totalitarna država, trostruki prvak sveta, sa futurističkim tehnologijama poput Startas patika sa AirTesla đonovima i letećim „jugom“.
Radnja počinje u Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova, gde se sastaju „debeovac“ Stojan (sa sinom Jugoslavom) i njegov kolega Jernej Pašman iz Slovenije. Pašman donosi poverljivi mikrofilm od „druga Valtera iz Moskve“ koji negira tezu da je ljudski faktor kriv za katastrofu u Černobilju.
Film prikazuje mutnu sliku prostranstva sa niskim rastinjem, iz kojeg se iznenada pojavljuje džinovski Brontosaur.
„Mali Jugoslav gleda fasciniran. Brkati ljudi iza njega su zbunjeni. Slike, odjednom, nestane. Mali ekran je ponovo crn.
– Od kad je ovo? – Stojan prvi razbije tišinu, gledajući obaveštajca ispod gustih obrva.
– Od… sada.
Jernej Pašman seda nazad u fotelju i kucne po paklici cigareta „filter 57“. Vadi vrh cigarete da bi se na kraju pojavio filter, postavljen na dno paklice.
– Bolje pitanje je gdje je ovo? Odgovor je… Jernej sladostrasno pripaljuje cigaretu.
– Ovdje. Svugdje. Možda baš tu, gdje sada sjedimo, drugovi.
Stole ga gleda mrko. – Ajde bre, Slovenac, ne zajebavaj.
Jernej Pašman se nasmeši malom Jugoslavu koji ga, čini se, jedini sluša netremice, ne dišući.
– Drugovi, koliko ste upoznati sa „teorijom multiverzuma“?“, piše Srđan Dragojević.
Sarajevo safari, vređanja u „Skenderiji“ i zaboravljeni gestovi
Zoran Panović analizira raspon od sporadičnih činova dobrote i saosećajnosti do dominirajućeg šovinizma koji se manifestuje u javnosti (naročito iz usta aktera vlasti) i kulminaciju istog na sportskim priredbama. Naročito nakon nemilih scena sa košarkaške utamice u Sarajevu, kao i skandiranja „ubij Srbina“ od strane hrvatskih navijača tokom utakmice u Podgorici.
Panović počinje razmatranjem novih, anglizovanih sportskih termina poput „deonica“ i „roster“, fokusirajući se na termin „prozor“, koji služi kao metafora za kratke, otvorene periode sukoba.
Ipak, uprkos nemilim scenama koje možemo da vidimo na utamicama širom prostora bivše Jugoslavije, postoje i neki svetli primeri koje ne bi trebalo zaboraviti.
„Kada je mladi Matej Periš iz Splita 2021. godine bio u Beogradu sa prijateljima radi novogodišnjih praznika i nestao, nažalost sa tragičnim krajem, Beograd je pokazao svoje veliko srce. Bilo je zaista za svaku pohvalu kako su se tim povodom poneli patrijarh Porfirije, tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, i mnogi Beograđani. Kako nestane tako brzo taj duh empatije u susretu sa narativima koji određuju i kvalifikacione „prozore“?“, piše Zoran Panović.
Anatomija jedne (pirove) pobede
Milana Milošević prati lokalne izbore u Sečnju, Negotinu i Mionici, koji predstavljaju svojevrsni lakmus papir pred predstojeće parlamentarne izbore u zemlji.
Pobeda liste Srpske napredne stranke (SNS), obeležena je brojnim nepravilnostima: Nepoštovanje institucija, nasilje nad posmatračima i brojne izborne nepravilnosti obeležile su izborni vikend za nama. Simbolika odnosa vladajuće partije prema demokratskim institucijama okarakterisana kroz scenu proglašenja pobede iz štaba SNS-a.
Predsednik stranke, Miloš Vučević, osramoćeni premijer koji je morao da odstupi sa funkcije nakon što je u njegovom matičnom gradu studentkinja pretučena bejzbol palicom od strane aktivista stranke „koji su samo branili njene prostorije“, obznanio je pobedu okružen ministrom Selakovićem, koji aktivno izbegava saslušanje u Tužilaštvu za organizovani kriminal i Vladimirom Balaćem, čovekom koji je opozicionim poslanicama pretio smrću.
„Izborna pobeda naprednjaka u sve tri opštine u kojima su prošlog vikenda održani lokalni izbori – Mionica, Negotin, Sečanj – desila se uz repertoar već viđenih scenarija za ovakve „trijumfe“. Paralelni birački spiskovi, „bugarski voz“, nedosledne provere ličnih karata, neispravno postavljanje paravana i korišćenje UV lampi, fotografisanje izbornih listića, telefoniranje na biračkom mestu…“, piše Milana Milošević.
RUSKA TEORIJA HAOSA I BORBA ZA UKRAJINSKU DUŠU
Željko Pantelić analizira duboke, identitetske ciljeve Putinovog režima u ratu protiv Ukrajine, kao i širu strategiju Kremlja usmerenu na destabilizaciju Zapada, naročito Evropske unije.
Za Moskvu, ovaj rat nije samo teritorijalni, nego i egzistencijalni, piše Pantelić. Rusija želi „ukrajinsku dušu“, smatrajući je temeljem „ruskog sveta“.
Ruska strategija počiva na „Teoriji haosa“, maksimi kineskog revolucionarnog lidera Mao Cedunga, po kojoj je haos zapravo prilika za kreiranje novog, multipolarnog sveta.
Teorija koja traži kraj liberalnog poretka, propast stalnih savezništava, smrt univerzalnih prava, a apostrofira vojnu snagu kao jedinu garanciju opstanka služi da opravda rusku invaziju i oslobodi Kremlj odgovornosti.
Pantelić zaključuje da ako Evropa želi da izbegne rat, mora postati dovoljno jaka i ujedinjena da deluje odvraćajuće, ubrazavajući proces naoružanja i ulaganja u nove tehnologije koje bi dovele do porasta njihove bojne moći.
„Rat sa Ukrajinom, i pored toga što ga tako zvanično ne definišu u Rusiji, nije kao rat u Čečeniji, sa Gruzijom ili u Siriji. Reč je o egzistencijalnom ratu za Putina, ratu po kojem će on ući u istoriju. Zato ne treba imati iluzije da će ruski predsednik staviti potpis na mirovni sporazum koji nije sertifikat njegovog trijumfa, teritorijalnog proširenja i priznavanja sfere interesa Moskve“, piše Željko Pantelić.
Srpski čip na mapi za „riziko“
Luka Lukić i Marko Tica analiziraju potencijalne posledice mira u Ukrajini za Srbiju kroz sferu ekonomije, pitanja Kosova i statusa ruskih migranata u Srbiji.
Scenario ukidanja sankcija Rusiji nema potporu u realnosti, i može se očekivati da na kraju rata te sankcije ostanu na snazi, što za Srbiju znači da ostaje u nezgodnoj poziciji i dalje suočena sa pritiskom rešavanja vlasništva nad Naftnom industrijom Srbije (NIS).
Kosovo i dalje ostaje važna tema. Ipak, uprkos nepriznavanju nezavisnosti južne srpske pokrajine od strane Rusije i Kine, sudbina je već zapečaćena odredbama ugovora poznatog kao „Ohridstki sporazum“.
Srbija se ovim sporazumom obavezala da neće vršiti bilo kakve radnje koje sprečavaju integraciju Kosova u međunarodne institucije, ipak, uprkos svim kršenjima tih odredbi sporazumima o stabilizaciji odnosa, mi smo i dalje u obavezi da Kosovo prihvatimo kao nezavisnu državu najkasnije dve godine nakon postajanja člana EU.
„Kosovo je za Rusiju bilo zgodan presedan na koji su se pozivali po potrebi, navodi Janjić, kao u slučaju Ukrajine i Gruzije, i pozivaće se svaki put kada bude bilo reči o priključenju teritorija na kojim žive etnički Rusi. „Moguće je da će Rusija priznati Kosovo i svoju već postojeću kancelariju za vezu prevesti u status ambasade“, rekao nam je Janjić. Situacija nije ništa bolja ni na „daljem“ Istoku. Veliki kineski partneri, kako bi ih okarakterisao predsednik Vučić, još manje su zainteresovani za Kosovo nego što bi Rusi mogli da budu. Janjić navodi da je još 2006. godine u razgovoru sa neimenovanim kineskim zvaničnikom doznao da postoji samo jedan uslov za priznanje Kosova od Kine – garancije Vašingtona za početak pregovora o reintegraciji Tajvana“, pišu Luka Lukić i Marko Tica.
TITOV NUKLEARNI BOMBARDER
Aleksandar Radić piše o ambicioznom projektu razvoja nuklearnog naoružanja u Jugolsaviji pedesetih godina prošlog veka, konkretno, pokušaj dizajniranja aviona sposobnog da nosi atomsku bombu.
Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, jugoslovensko rukovodstvo strahovalo je od Staljinovog vojnog udara ili napada atomskim oružjem. U svetu tih strepnji, Jugoslavija je pokrenula sopstveni projekat razvoja nuklearnog oružja.
Paralelno sa naučnim radom, „Konstruktorska grupa br. 9“ dobila je zadatak da projektuje nuklearni bombarder.
„Proračuni koji su rađeni za potrebe Komande JRV predviđali su letelicu doleta 2.000 km odnosno da preleti polovinu te udaljenosti i vrati se nazad u bazu olakšan bez bombe procenjene mase od dve tone. Vrhunac leta od 11.000 m i brzina krstarenja od 850 km/h trebalo je da zaštite bombarder od presretanja u to vreme od podzvučnih lovaca. Generalna direkcija vazduhoplovne industrije (GDVI) koordinirala je rad konstruktorskih timova koji su bili vezani za određene fabrike. Tim nazvan KG br. 9, koji je predvodio inž. Dragoljub Bešlin (20. mart 1910. Karlovo, sada Novo Miloševo – 20. februar 1996. Beograd), projektovao je prototipove aviona koje je izradila fabrika Ikarus iz Zemuna smeštena odmah pored starog aerodroma“, piše Aleksandar Radić.
ZAŠTO JE ŽELJKO MORAO DA ODE
Veljko Miladinović analizira iznenadni odlazak najtrofejnijeg evropskog trenera, Željka Obradovića, iz KK Partizan.
Obradovićev potez da napusti klupu Patizana kulminacija je političkih pritisaka, loše organizacije i sukoba sa klupskim rukovodstvom, a ne samo sportskih rezulata. Početna neverica da bi Obradović mogao dobiti otkaz pretvorila se u realnost, ali na malo drugačiji način.
Obradovićev odlazak, iako slojevit, delimično je razjašnjen njegovim video obraćanjem u kojem je potvrdio da nedeljama unazad nije imao kontakt sa, predsednikom kluba, Ostojom Mijailovićem i da je organizacija kluba daleko od blistave. U turbulentnom „korporativnom Partizanu“, navijačka atmosfera u Evroligi maskirala je probleme iza kulisa.
„Kada se sklone na stranu svi tračevi i spinovi koji su pratili najburniju Partizanovu sagu za naših života – a to nije lako bilo postići imajući u vidu istoriju Partizana u poslednjih dvadesetak godina, posebno za vakta Duleta Vujoševića – kada se razgrnu sve podmetačine, potvrđene i nepotvrđene teorije, ostaje to da je Željko Obradović, na kraju, dao otkaz Partizanu. Makar ovom Ostoje Mijailovića“, piše Veljko Miladinović.
Kako da osmislimo svoj život iznova?
Milan Damjanac piše o transformaciji savremenog subjekta od „malog naučnika“ koji aktivno konstruiše svoj životni smisao, prema teritoriji Džordža Kelija, do pasivnog korisnika unapred spakovanih, algoritmaskih isplativih identiteta.
Keli je tvrdio da čovek ne otkriva, već konstruiše svet i sebe. Ne postoji konačna istina o identitetu, već samo verzije koje se menjaju. Kriza je kod Kelija bila signal za promenu, poziv na hrabrost izbora i izradu nove „mape života“. Čovek je naučnik koji testira hipoteze o smislu.
Kelijeva sloboda se sudarila sa tržištem predpakovanih identiteta („alfa muškarac“, „uspešna žena“, „spiritualna duša“). Današnji čovek je preplavljen notifikacijama i koristi tuđa rešenja kako bi izbegao rizik, anksioznost i odgovornost izbora.
Savremeni čovek je umoran, anksiozan i identitetski krut jer veruje da mora odigrati jedan jedini identitet do kraja života.
„Onaj trenutak u terapiji kada klijent kaže: „Možda nisam to što sam mislio da jesam“, što je kod Kelija početak promene, danas zvuči kao pretnja po algoritamski poredak. Društvo voli identitete koji se ne pomeraju, makar bili pogrešni, opresivni, infantilni ili samodestruktivni. Važno je samo da su stabilni i predvidljivi. Mogu postati fleksibilniji samo ukoliko mogu dobro da se monetizuju i ako se izaberu sa police već gotovih, „autentičnih“ identiteta. Što si jednostavniji, to si algoritamski isplativiji. Što si kompleksniji, to si nečitljiviji sistemu, pa ti je robu teže prodati“, piše Milan Damjanac.
MOĆ SAMOUNIŠTENJA
Dejan Potkonjak analizira pretposlednju trku sezone Formule 1 u Kataru, gde je tim McLarena dozvolio da se Max Verstappen vrati u „trku“ za titulu, postavivši scenu za neizvesnu završnicu sezone.
Nakon diskvalifikacije McLarena u Las Vegasu, tri vozača su došla u Katar sa šansama za titulu; Norris, Piastri i Verstapen. McLaren je dominirao tokom treninga i kvalifikacija, a Oscar Piastri je pobedio u sprint trci.
U glavnoj trci, nakon izlaska sigurnosnog vozila na stazu, stratezi McLarena su, na zaprepašćenje svih, odlučili da ne pozovu oba vozača na obavezni pit-stop.
Objašnjenje tima je da je odluka doneta kako ne bi favorizovali jednog od dva vozača, dupli pit-stop bi više koristio Piastriju, koji je bio prvi.
„Zagrljaj Zaka Browna, koji je prekinuo jedan od intervjua kako bi se izvinio vozaču kog su potpuno izneverili, samo je produbio sumnje u „papaya pravila“ i besmislenu potrebu da se svima dokaže kako oba vozača imaju isti tretman u borbi za titulu u konkurenciji vozača. Ipak, odluka da se ne obavi double-stack u Kataru oslikava čitavu sezonu najuspešnije ekipe 2025. godine. Bilo je jasno da istovremeno uvođenje oba bolida na promenu guma daje onom ko je prvi sjajnu priliku da zabeleži ubedljivu pobedu. Problem se krije u tome što je to bio Oscar. I sve više ljudi sumnja u to“, piše Dejan Potkonjak.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 4. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
