Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas veliki intervju sa piscem i novinarom Borisom Dežulovićem.
U razgovoru sa Brankom Rosićem bez zadrške govori o stanju u regionu, raspadu zajedničkog prostora i sve dubljem nacionalizmu koji, kako kaže, „pojede sve što dotakne“.
Dežulović analizira kako su nekadašnji ideali pretvoreni u cinizam, a sloboda u strah, te objašnjava zašto su mediji postali produžena ruka politike, a ne njen korektiv.
Govori i o sopstvenom odnosu prema javnosti, o pritiscima, autocenzuri i o tome zašto je danas „hrabrost reći očigledno“.
„Jugoslavija je bila naša poslednja šansa“
Boris Dežulović u velikom intervjuu za Nedeljnik, razgovarajući sa Brankom Rosićem govori o Jugoslaviji kao „poslednjoj šansi“ za narode bivše zajedničke države, ističući da je taj sistem, ma koliko ga kritikovao, bio jedini koji je uspeo da ih izvuče iz srednjeg veka i dovede do modernog doba. Dežulović kritikuje današnje nacionalizme i studentske proteste u Srbiji, navodeći da se promene ne mogu praviti „ikonografijom devedesetih“, poručujući da bi voleo da ga mladi jednog dana razuvere.
„Naravno da ja navijam za njih, za studente u Srbiji. Navijamo za promene i navijamo da se Vučić skine. Ali ako ćeš to raditi sa ikonografijom i po pravilima igre koja su postavili nacoši devedesetih godina, nećeš mnogo toga postići. Naravno da ćemo maknuti Vučića, pašće on ili 1. decembra ili 1. juna sledeće godine, svejedno, ili na izborima, on će pasti, naravno da će pasti, ali šta onda? Ta priča o jebenom 6. oktobru, mit o 6. oktobru. Naravno da se nije dogodio zato što je u 5. oktobru bila ugrađena ideja nepromene“, rekao je Dežulović u razgovoru sa Brankom Rosićem.
ZAHLAĐENJE ODNOSA BEOGRADA I SOFIJE
Zoran Panović, programski direktor Demostata, piše o izjavama bugarskog predsednika Rumena Radeva o „srpskom svetu“ i o mogućem zahlađenju odnosa između Beograda i Sofije. Panović podseća da je Bugarska, zahvaljujući članstvu u EU i NATO-u, u poziciji da Srbiji „drži lekcije“, dok Beograd ostaje zarobljen u reaktivnom nacionalizmu devedesetih. Zaključuje da se srpski „meki uticaj“ srozava, dok Bugarska i Hrvatska, svaka iz svojih interesa, Srbiju sve više tretiraju kao konkurenta, a ne partnera.
„Bugarske kolege mi kažu da Sofiju iritira ideja da bi Severna Makedonija mogla indirektno i čak delom dobrovoljno da bude uključena u „srpski svet“. Dobri odnosi Beograda sa Skopljem mogu biti dobri samo do mere dok ne remete dobre odnose Beograda i Sofije. Takozvani srpski svet se spominje u izveštaju Evropskog parlamenta o Severnoj Makedoniji, u kojem se ’izražava zabrinutost zbog tzv. projekta srpski svet, kao i činjenice da su neki predstavnici Vlade Severne Makedonije zastupali i promovisali taj koncept’“, piše Zoran Panović.
BORBA JEDNE MAJKE
Milana Milošević i Luka Lukić donose ispovest Dijane Hrke, majke koja već danima štrajkuje glađu ispred Predsedništva Srbije, tražeći istinu i odgovornost za pogibiju svog sina u padu novosadske nadstrešnice. U razgovoru za Nedeljnik, Hrka otkriva detalje telefonskog razgovora sa predsednikom Vučićem, koji ju je, kako kaže, slagao i pokušao da ubedi da prekine štrajk, dok ona ističe da se ne plaši i da od borbe neće odustati. Autori u tekstu podsećaju i na dugu istoriju štrajkova glađu na ovim prostorima, od komunista u Sremskoj Mitrovici do savremenih političkih protesta.
„U ponedeljak ujutru, u Beogradu je padala kiša, a Dijana Hrka je započinjala deveti dan štrajka glađu. Umornu i iscrpljenu, u borbi u kojoj lično zdravlje žrtvuje zarad opšteg dobra, tog jutra probudila ju je jaka eksplozija u blizini njenog šatora. Bio je to topovski udar, još jedan metod psihološke borbe koju aktuelni režim vodi protiv majke koja je izgubila svoje dete u padu novosadske nadstrešnice“, pišu Milana Milošević i Luka Lukić.
Kako je propao izvoz srpskog oružja
Aleksandar Radić u vojnoj analizi piše da je zabrana izvoza oružja, koju je Aleksandar Vučić uveo 23. juna bez pravnog osnova, dovela srpsku namensku industriju u duboku krizu. Fabrike su ostale bez posla, radnici na prinudnim odmorima, a strani kupci bez naručene robe. Radić ističe da odluka nije zasnovana na zakonu, већ na usmenoj naredbi „jednog čoveka“, dok država ćuti o posledicama koje nanosi izvoznicima i njihovom ugledu.
„Posledice zabrane su duboke i nenadoknadive i da sve bude još nejasnije oko stvarnih motiva, Vučić je pre neki dan rekao u Briselu da Srbija može da proizvede 155-160 hiljada projektila sovjetskog i NATO kalibra, isto kao Francuska ili nešto više. Prema predsedniku 30.000 ljudi zavisi od prodaje municije i ’zaradićemo nešto novaca, ali trudićemo se da ta municija ne završi u ratnoj zoni, ali to se desi sa vremena na vreme’“, piše Aleksandar Radić.
„Propali diktator protiv propalog tenisera“
Dragoljub Draža Petrović ove nedelje piše Antu Tomiću, kritikujući režim i režimsku medijsku kampanju koja je Novaka Đokovića, nakon njegove podrške studentima, proglasila „propalim teniserom“. Petrović povezujе Vučićevu samohvalu i mitomaniju sa epskim motivima oko Kraljevića Marka i opisuje kako je Đoković nekad bio apolitični jedinstveni simbol koga su svi voleli dok se nije opredelio.
„Vučić sam o sebi još samo nije pisao narodne epske pesme sa svojim neverovatnim podvizima, tipa: ’Kako ga je lako udario, iskide mu iz ramena glavu!’, što je stih iz pesme ’Marko Kraljević ukida svadbarinu’. Mi to slušamo svakoga dana, samo u sirovom obliku iz Vučićevih usta i usta njegovih pesnika početnika. To hvaljenje bi možda dobro zvučalo u desetercu, ali ovako, u izvedbi ’vučićofila’, zaista je nepodnošljivo“, piše Dragoljub Draža Petrović.
Zašto je Milošević morao da bude isporučen Hagu
Milan St. Protić u svom eseju piše da je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu bila nužna odluka kojom je Srbija trebalo da se oslobodi odgovornosti za njegovu politiku i zločine. On smatra da je mit o izdaji petooktobarskih vlasti lažan i poguban, jer izjednačava jednog čoveka sa celom nacijom i prikriva Miloševićevu zloupotrebu srpstva zarad očuvanja Titove Jugoslavije.
„Svako ko se protivio, i ko se danas protivi, Miloševićevom izručenju Haškom tribunalu, svu krivicu prebacuje na sve srpstvo, srpski narod i srpsku državu. Pravdajući Miloševića, optužuje se Srbija. Nijednom nacionalnom interesu, nijednom uzvišenom cilju, nijednom narodnom idealu, ne može se i ne sme se težiti činjenjem nažao drugom. Milošević je kriv zato što je okaljao srpski obraz, što nas je obrukao i unizio, što nas je predstavio u svetlu zločinaca i bezumnika“, piše Milan St. Protić.
Druga runda sukoba Trampa i Madura
Željko Pantelić, dopisnika Nedeljnika iz Rima, u političkoj analizi razmatra drugu rundu sukoba između Donalda Trampa i Nikolasa Madura, u kojoj SAD ne teže direktnoj invaziji, već promeni režima kroz sankcije, pritiske i tajne operacije. Autor objašnjava da Venecuela za Rusiju i Kinu ima ogroman geopolitički značaj i da Madurov opstanak zavisi od njihove podrške. Prema Panteliću, Trampu je cilj da Venecuelu vrati pod američki uticaj, ali bez rata koji bi mogao da mu politički naškodi pred izbore.
„Madurov režim ima tri opcije pred sobom. Prva je da se odluči za otvoreni otpor Americi, oslanjajući se na Kinu i Rusiju. Druga je da pregovara i pronađe diplomatsko rešenje. Treća je da se preda, odnosno završi u egzilu. Za Madurov režim presudan je tip podrške koju Moskva i Peking žele da pruže Karakasu. Od stepena angažovanja Rusije i Kine zavisi koliko će biti kredibilan faktor odvraćanja od američke intervencije“, piše Željko Pantelić.
Kako je komunizam normalizovan u Americi
Veljko Miladinović u svojoj analizi piše o tome kako je pobeda Zohrana Mamdanija, imigranta i demokratskog socijaliste, na izborima za gradonačelnika Njujorka otvorila je pitanje da li Amerika ulazi u novu eru levih ideja ili samo reaguje na krizu kapitalizma. Miladinović pokazuje da sve više mladih Amerikanaca gubi poverenje u kapitalizam i pozitivno gleda na socijalizam, dok veliki biznisi i korporacije gube ugled.
„Kada se rezultati seciraju po identifikaciji sa političkim strankama, slika onoga što se dogodilo u Njujorku postaje jasnija; po prvi put manje od polovine demokrata (42 odsto) ima pozitivan stav o kapitalizmu, dok pozitivan stav o socijalizmu ima njih 66 odsto. Kod republikanaca se, očekivano, odnos ne menja, pa je „rezultat“ 74:14 za kapitalizam, dok kod nezavisnih socijalizam stoji na 38%, dok je kapitalizam pao na 51 odsto“, piše Veljko Miladinović.
„Evženija, žena zbog koje je izbilo ‘praško proleće'“
Goran Marković piše Rajku Grliću o Evženiji Musilovoj, plavokosoj studentkinji FAMU koja nije položila završni ispit, a njena veza s generalom Šejnom dovela je do njegovog bekstva u Zapadnu Nemačku i političkog preokreta u Čehoslovačkoj. Seća se svojih prijatelja Điđe Karanovića i Andžeja Košika i trenutaka kada su zajedno pomagali Evženiji, dok je suznih očiju napustila kafanu i više nikada nije viđena. Godinama kasnije, Goran Marković pokušava da je zamisli kao usamljenu staricu u Srednjoj Americi, sećajući se njene žarke želje da učini nešto vredno u životu.
„Došavši jednom kasno uveče u studentski dom, Điđa nam je saopštio kako je njega i Andžeja iz montaže dovezao šofer u tatri! Tatra je, kao što znaš, bila luksuzna, službena limuzina, dostupna samo najvišim rukovodiocima ČSSR. Bila je već noć, trolejbusi više nisu radili, Evženija je okrenula nekakav broj i tatra je očas bila tu? Sutradan je u montažu ta ista tatra donela najmoderniji montažni sto??? Điđa se kleo da je na zadnjem sedištu video nekog čoveka u uniformi…“, piše Goran Marković.
Zašto sportisti čuvaju svoj „neutralni“ javni lik
Goran Vojnović piše kako je Vladimir Štimac, uprkos činjenici da nije bio njegov omiljeni košarkaš, pokazao izuzetnu hrabrost izlaskom na studentske proteste, dok većina sportskih kolega i institucija ćuti. Autor naglašava kako sport i politika nisu odvojeni, jer vrhunski sportisti često moraju da čuvaju svoj „neutralni“ javni lik zbog klubova, sponzora i sistema, ali to ne oslobađa odgovornosti kada se radi o životno važnim pitanjima.
„Što je sportaš bolji i veći, više se pažnje posvećuje očuvanju njegovog neokaljanog javnog lika. A neokaljan lik je neutralan lik. Sportaši se moraju svidjeti svima, jer svima prodaju lopte, patike, bicikle i skije, a politika, to dobro znamo, dijeli. Uz to, vrhunski sportaši po pravilu žive u svom sportskom balonu i na razne su načine odvojeni od svijeta u kojem ljudima na glavu padaju nadstrešnice i u kojem hapse ljude koji se tome protive“, piše Goran Vojnović.
„Nema opravdanja za žene koje ne idu na pregled raka dojke“
Dr Dragana Đilas, specijalista radiologije i supspecijalista onkologije, u razgovoru sa Anom Mitić ističe da je karcinom dojke danas izlečiv i da redovni pregledi, pravovremena dijagnostika i svestan životni stil značajno povećavaju šanse za izlečenje, dok psihološki i emocionalni faktori takođe utiču na rizik od bolesti.
„Učestalost karcinoma dojke se bez obzira na terapije i dalje povećava. Pre 20 godina kad sam počela da se bavim karcinomom dojke, svaka deseta žena je u Vojvodini i Srbiji dobijala tu dijagnozu. A sad svaka osma. Tako da to znači da će za 20 godina svaka šesta. Učestalost karcinoma dojke u celom svetu sve više raste, a u razvijenom svetu smrtnost od karcinoma dojke opada“, rekla je dr Dragana Đilas u razgovoru sa Anom Mitić.
„Možda je taj moj drug i dalje Srbin“
Miljenko Jergović ove nedelje piše Svetislavu Basari o svom bivšem redakcijskom drugu, Srbinu koji je nekada bio blag i pristojan, a danas javno negira postojanje logora u Jasenovcu, postajući fanatični propovjednik koji, po mišljenju Jergovića, služi kao “detektor” loših Hrvata i legitimizira ekstremističke stavove. Jergović opisuje kako je taj preobražaj povezan s ekstremizacijom i složenim društvenim pritiscima, te naglašava ljudsku tragediju života u selu pokraj Jasenovca, koja može dovesti do poricanja zla kao obrambenog mehanizma.
„Kad mi je taj blagi čovjek, kod kojeg se prethodno nisu primjećivale baš nikakve devijacije, rekao da u Jasenovcu toga nije bilo, bio sam naravno sablaznut i u izvjesnom smislu obespamećen. Nisam, naime, razumio što je čovjeka dovelo da to izgovori. I puno sam vremena poslije potrošio, dane sam, mjesece, skoro i godine potrošio misleći o njemu i njegovim riječima. Prestao sam o tome misliti tek nekoliko godina kasnije, kada je on postao ono što je danas“, piše Miljenko Jergović.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
