U novom broju Nedeljnika čeka vas ekskluzivni intervju sa Veljkom Paunovićem, novim selektorom fudbalske reprezentacije Srbije, koji u razgovoru sa Lukom Lukićem govori o trenutku u kome je preuzeo „užarenu klupu“, o deset godina čekanja i o tome zašto stalno ponavlja „fudbal, samo fudbal“.
Veljko Paunović objašnjava zašto veruje da je sada pravi trenutak za dugoročni projekat, kako vidi petogodišnji mandat i šta za njega znači kult reprezentacije, koji se gradi kroz jasnu viziju igre, kodeks vrednosti i odnos prema igračima. Govori o adaptaciji kao posledici uspeha, a ne neuspeha, o procesu koji tek počinje i o tome zašto javnost mora da bude deo tog procesa.
Paunović se osvrće i na sopstveno iskustvo rada u Španiji, Britaniji, Americi i Meksiku, govoreći šta je iz tih sredina doneo u srpski fudbal.
Govori i o svetskoj tituli koji je sa mladom reprezentacijom osvojio 2015. godine, o tome zašto nema smisla živeti u prošlosti i zašto sistem može da nas drži blizu vrha, ali ne garantuje trofeje. Paunović otkriva svoju viziju fudbalske Srbije do 2030. godine i zašto veruje da se poverenje može vratiti samo kroz borbu, rad i – fudbal.
„I mene su bili otpisali, a to ne sme da se događa“
Veljko Paunović u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik govori o dolasku na selektorsku klupu u trenutku dubokog nepoverenja prema reprezentaciji, o petogodišnjem projektu i potrebi stalne adaptacije savremenom fudbalu. Fokus stavlja na sistem, jasnu viziju igre, odnos Saveza i klubova, kao i na greške koje su se ranije pravile – od „otpisivanja“ igrača do gubitka kontinuiteta posle velikih uspeha.
„Kada sam otišao iz Partizana, mene su otpisali. Jednostavno su me otpisali, dok kasnije polako nisam nekako uspeo da se vratim. Takve stvari ne smeju da se dešavaju. Nema otpisivanja igrača. Naravno, ne možemo u tim procenama biti perfektni i nekada i ne zavisi samo od nas. Tako da ne treba biti previše grub i oštar u ocenjivanju. Mogu da garantujem da sada imamo najbolju moguću nameru“, govori Veljko Paunović u razgovoru sa Lukom Lukićem.
Vučićev „Vajld kard“ za EU
Zoran Panović u svojoj analizi piše da Vučić ideju kolektivnog ulaska Zapadnog Balkana u EU tretira kao politički „vajld kard“, slično sportskim pozivnicama, iako realni pokazatelji – evropski izveštaji, slaba proevropska podrška u društvu i ambivalentna elita – ne idu u prilog takvom scenariju. Panović podseća da poređenja sa Rumunijom i Bugarskom previđaju ključnu činjenicu da su te zemlje imale snažan evropski konsenzus i već bile u NATO-u.
„Ako Crna Gora i uđe u EU pre Srbije, slabo ko bi se u srpskom režimu obradovao što je deo srpskog naroda ušao u EU. Možda će se čak pojaviti nostalgija za Toninom Piculom (prononsiranim ustašom za Vučićeve medije), ako nam sutra Brisel za izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju pošalje nekog iz Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića“, piše Zoran Panović.
Krsna slava kao ogledalo društva
U svom nikoljdanskom eseju Veljko Miladinović piše o tome kako je slava nekada bila mesto otvorenih vrata i prividnog zajedništva, čak i u najtežim vremenima devedesetih, dok je danas postala još jedna žrtva duboke političke polarizacije. Kroz primer izbora na Svetog Nikolu 1993. i priče o slavama na kojima su sedeli politički neprijatelji, autor pokazuje da su se ljudi tada mogli tolerisati kao ljudi, iako su se razlikovali po uverenjima.
„Kada su Slobodan Milošević i ekipa socijalista oko njega odlučili da vanredni izbori 1993. budu raspisani za Nikoljdan 19. decembra, verovatno nisu znali da će baš taj dan biti dan u kome se krsna slava obeležavala u najviše domova u Srbiji, makar od Drugog svetskog rata naovamo – za ovu tvrdnju, inače, postoje osnovane statističke sumnje da je tačna – ali predizborni trik im je svakako uspeo“, piše Veljko Miladinović.
Koalicija crnog sokola na Balkanu
Aleksandar Radić u vojnoj analizi piše da nabavka i uvođenje helikoptera UH-60 „Crni soko” za Kosovo ima mnogo veći politički nego operativni značaj, jer je deo šire trilateralne saradnje Prištine, Tirane i Zagreba uz snažnu američku podršku. Radić objašnjava da se kroz zajedničku obuku, logistiku i planirano formiranje albansko-kosovskih jedinica ubrzava integracija Kosova ka NATO-u, i to mimo uobičajenih procedura koje važe za nečlanice Saveza.
„Prvi rat za UH-60 bilo je osvajanje ostrvske države Grenada 1983. godine i sledili su svi američki ratovi i razne misije vojnog prisustva uključujući IFOR i SFOR u BiH (novembar 1995 – novembar 2004). U to vreme u bazi Orao odnosno aerodromu Tuzla duž nekadašnje rulnice pružala se linija od četrdesetak „crnih sokola“, čitav jurišni bataljon koji je svaki dan leteo okolo za račun američkog sektora“, piše Aleksandar Radić.
Šta Amerika sprema Srbiji novim zakonom?
Dušan Telesković u svojoj analizi piše da je Predstavnički dom američkog Kongresa usvojio Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, koji prvi put kroz obavezujući zakonski okvir jasno definiše američku politiku prema regionu i Srbiji. Srbija se u zakonu jedina eksplicitno pominje, uz ocenu da su izbori iz decembra 2023. održani u nepravednim uslovima, da je stanje demokratije zabrinjavajuće i da su korupcija i optužbe vlasti protiv opozicije i civilnog društva ozbiljan problem.
„Predviđeno je da predsednik SAD uvede sankcije ’najkasnije 90 dana od datuma stupanja na snagu ovog zakona’ protiv svakog stranog lica za koje se utvrdi da je ’uključeno ili je pokušalo da se uključi u korupciju povezanu sa Zapadnim Balkanom’. U to se uključuje i ’korupcija od strane ili u ime neke vlade na Zapadnom Balkanu, ili sadašnjeg ili bivšeg državnog zvaničnika na Zapadnom Balkanu’“, piše Dušan Telesković.
Zelenski se bori za Ukrajinu kojom neće vladati
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, u svom tekstu piše kako se Zelenski pokazao kao lider koji je u najtežim trenucima ostao uz svoj narod, uspešno branio Ukrajinu i cementirao nacionalni identitet, iako nije uspeo da iskoreni korupciju u svojoj administraciji. Iako su ga Putin i Tramp potcenili, Ukrajinski predsednik je odoleo ruskoj agresiji i političkim pritiscima sa Zapada. Njegova budućnost je neizvesna jer će na narednim izborima najverovatnije biti zamenjen rivalima Zalužnim ili Budanovim, koji imaju veću podršku i u Vašingtonu i u Moskvi.
„Zelenski je klasičan junak iz grčkih tragedija. Čas deluje kao heroj bez mane, sa nadljudskim karakteristikama, a u drugom momentu lomljiv i sklon svim ljudskim slabostima. Hrabar da prkosi smrti i sili na čijem se čelu nalazi autokrata za koga ljudski život nema nikakvu vrednost, ali i nesiguran i ljubomoran na vlast koju ima, toliko da daje otkaze svima koji je dovedu u pitanje ili mogu da je ugroze“, piše Željko Pantelić.
„Feral Tribune je spasio Hrvatsku“
Ante Tomić ove nedelje piše Dragoljubu Draži Petroviću i evocira kako su ga osnivači i glavni autori Feral Tribunea autorski oblikovali. Tomić primećuje da Srbiji danas nedostaje takva hrabrost da se suprotstavi „nacionalističkim lažima“, poredeći stanje sa nekadašnjim delovanjem Feralovaca.
„Vrlo sam ponosan na svoju sitnu, sporednu ulogu u Feralovoj povijesti. Zbilja je to bila herojska novina. Osobno dugujem mnogo njezinim osnivačima i glavnim autorima, Viktoru Ivančiću, Predragu Luciću i Borisu Dežuloviću. Od njih sam učio kako biti smiješan. Uvijek kad bi me dosad pitali za uzore, isticao sam Hašeka, Twaina, ponekad i Dušana Kovačevića. Nedavno sam tek shvatio i sebi priznao da su me feralovci autorski formirali više od ikoga“, piše Ante Tomić.
O smrtnoj kazni, autoritarnom i demokratskom karakteru društva
Marko Tica u svom tekstu piše o tome da podrška smrtnoj kazni uvek odražava autoritarni ili demokratski karakter društva, razgovarajući sa Ivanom Jankovićem, autorom knjige „Na belom hlebu. Smrtna kazna u Srbiji i Jugoslaviji 1804–2002“. Janković objašnjava da smrtna kazna ne deluje preventivno na kriminalitet, već služi ritualnom potvrđivanju državnog monopola sile, dok u isto vreme duboko pogađa i same izvršioce kazne, koji često nose traumatske posledice celog života.
„Iako je u Srbiji smrtna kazna ukinuta 2002. godine, na šta je obavezuju međunarodni ugovori, vapaji za najstrožom kaznom, potpomognuti političkim narativom, nikad nisu bili glasniji. Iz perspektive abolicioniste, pitanje smrtne kazne nije, međutim, prvenstveno pitanje osvete za počinjeni zločin, već ogledalo moći i demokratskog kapaciteta samog društva“, piše Marko Tica.
sukob amerike i evrope zbog digitalnih pravila
Pavle Zlatić u svom tekstu piše kako se sukob između Ilona Maska i Evropske unije, koji je eskalirao zbog kazne od 120 miliona evra za kompaniju X, zapravo uklapa u širi obrazac američko-evropskog konflikta oko slobode govora, digitalnih pravila i regulatornih pritisaka. On objašnjava da Mask koristi društvene mreže i algoritme za širenje svog političkog i ideološkog narativa, dok Evropa reaguje birokratski i pokušava da „ukroti“ digitalni prostor, ali bez stvarnog efekta.
„Nije potrebno mnogo političke pismenosti da se vidi da se ceo taj paket duboko poklapa sa bujajućom evropskom desnicom, koja čeka naredne ključne izborne godine – 2027. i 2029. kada će se glasati od Estonije, Austrije, Belgije, Češke do Francuske i Nemačke. Poklapa se i nešto što je mnogo svežije – nedavno objavljena američka ’Nacionalna bezbednosna strategija’ eksplicitno navodi da kontinentalna Evropa gubi ekonomsku moć delom zbog nacionalnih i nadnacionalnih regulatornih pritisaka, ali da je od toga važniji ’mračan ishod civilizacijskog brisanja’“, piše Pavle Zlatić.
Lepra između mita i medicine
Zoran Radovanović u svom tekstu piše da, iako su u poslednje vreme u regionu zabeleženi izolovani slučajevi lepore, realna opasnost od zaraze u Srbiji praktično ne postoji, jer se bolest prenosi samo dugotrajnim i bliskim kontaktom sa zaraženom osobom. Istorijski gledano, lepra je vekovima nosila snažan stigmatizujući pečat, ali savremena terapija i strategije Svetske zdravstvene organizacije omogućavaju potpuno izlečenje bez potrebe za izolacijom bolesnika.
„Još u Starom zavetu je lepra – koja je tada imala konceptualno šire značenje, obuhvatajući ekcem i slične promene, i to ne samo na koži – shvatana kao telesna ispoljenost grešne duše i nečasnih postupaka, pa je sledila surova kazna. Verskim vođama bilo je sve jasno: zašto bi se na koži neke osobe javile mrlje i kvrge, ako ne zbog bogohulnih misli praćenih odgovarajućim nedoličnim ponašanjem? Tako je i lepra Mojsijeve sestre Mirijam tumačena kao pravedna kazna zbog njene kritike upućene svom znamenitom i pravednom bratu“, piše Zoran Radovanović.
Krvava nedelja koja će zauvek promeniti Australiju
Milan Medaković specijalno za Nedeljnik iz Sidneja opisuje kako je pucnjava na plaži Bondaj, prvog dana Hanuke, trajala dvadesetak minuta i odnela 15 života, uključujući desetogodišnju devojčicu, dok je jedan od napadača neutralisan od strane specijalne policije, a drugi ranjen. Medaković naglašava da su počinioci, otac i sin Akram, povezani sa ekstremističkim mrežama i da su australijske vlasti ranije nad njima vršile nadzor, ali nisu prepoznali neposrednu opasnost.
„Scene su bile jezive. Dvojica emigranata iz Pakistana su sa pešačkog mosta, koji opkoračuje parking iza poznatog Bondaj paviljona, zauvek unesrećili mnoge porodice i bespovratno promenili Australiju. Simbolično, udarili su baš na mesto na kojem su se Australijanci i njihovi gosti iz celog sveta oduvek osećali najbezbednije i najopuštenije. Ta slika više nikad neće biti ista“, piše Milan Medaković.
O tragičnom odlasku Roba Rajnera
Aleksandar S. Janković piše o tome kako je Rob Rajner, omiljeni reditelj i “nepo beba” holivudskih univerzuma, preminuo je 14. decembra, ostavljajući iza sebe karijeru ispunjenu filmovima koji su obeležili nekoliko generacija – od „A Few Good Men“ do „Stand By Me“ i „Američkog predsednika“. Njegov stil, sposoban da spaja romantičnu komediju, dramu i satiru, pokazao je kako film može da ostari dostojanstveno i da trajno oblikuje američku kulturu.
„Ako na kraju zamislimo sve nas i naše drage prisutne i odsutne u velikoj baroknoj bioskopskoj sali večnosti, i kada bi se pojavio zbunjeni Rajner – koji nije očekivao ovakav svoj kraj – i onako blago cinično upitao: ima li nekog do koga sam dopro?, verovatno bi većini pao gordi paunov plašt, uz teatralan naklon za vrednosti koje su ostale iza njega. Jer problem je u tome što se Rob Rajner uvek podrazumevao…“, piše Aleksandar S. Janković.
Zašto je danas teže biti zadovoljan nego ikad ranije?
Milan Damjanac piše o tome kako je savremeni čovek zatrpan beskrajnim izborima i porukama kako treba živeti, pa zbog toga pati od tihe krivice i stalne potrebe da opravda svoj život, umesto da uživa u njemu. Težina današnjice leži u tome što smo naučeni da sreću tražimo kao cilj ili zadatak, dok istinska sreća dolazi iz prisutnosti, prihvatanja ograničenosti i posvećenosti životu koji imamo.
„U jednom trenutku, negde između prvog oglasa za meditaciju na Instagramu i još jedne knjige o tome kako „napraviti najbolju verziju sebe“, čovek je počeo da veruje da je sreća nešto što se mora. Kao posao. Kao zadatak. Kao nevidljiva obaveza koju dugujemo svetu“, piše Milan Damjanac.
„Sahranite me kao mog dedu“
Svetislav Basara ove nedelje piše Miljenku Jergoviću o srpskom društvu, objašnjavajući da u Srbiji većina ljudi nema lično životno iskustvo i da se odluke i stavovi često zasnivaju na tuđim iskustvima, tradiciji ili ideologiji. Navodi primere Đinđića, Stambolića, Miloševića i Vučića da pokaže kako su istorijski događaji i politički tokovi neizbežni, a da pojedinci, ma koliko dobri bili, retko mogu promeniti njihov tok.
„U istoriji nisu presudni tzv. procesi dugog trajanja, nego neuhvatljivi trenuci odluke; tokovi vekova se određuju u nanosekundi. Ali kad se odluka jednom donese, kad se nešto jednom dogodi, onda to bude zasvagda, a slabim duhovima (i još slabijim karakterima) nespremnim da se nose sa posledicama dogođenog – a tek nespremnim da prihvate odgovornost za dogođeno – preostaju resantimani i žaljenje što stvari nisu krenule u nekom boljem smeru“, piše Svetislav Basara.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
