U novom broju Nedeljnika otvaramo „dosije“ Tužilaštva za organizovani kriminal koje je u otvorenom ratu sa aktuelnom vlašću koja pokušava da ukine instituciju koju je Zoran Đinđić platio glavom.
Vučić se nije libio da tužioce nazove „bandom“, a sve zato što su počeli da krnje nedodirljivost njegovog režima pokretanjem slučajeva „Nadstrešnica“ i „Generalštab“.
U velikom tekstu Nedeljnik vam donosi sve detalje afere u čijem su se centru našle zgrade nekadašnjeg Generalštaba vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane.
Ko je sve prekršio zakon i zloupotrebio službeni položaj u nameri da se simbol NATO agresije na Srbiju proda i zameni hotel-kazinom, kako se tužilac Mladen Nenadić „otrgao“ od stega vlasti i proglašen državnim neprijateljem.
Kako smo došli do pokretanja prve otvorene istrage protiv nekog aktuelnog ministra u ovom veku i kakve veze sa tim imaju slučajevi narko bosa Darka Šarića, Dijane Hrkalović, Slavka Ćuruvije i afera Jovanjica koji su, događaj po događaj, otkrivali spregu države i kriminala i pravu prirodu vlasti u Srbiji, istraživala je Milana Milošević, piše Dušan Telesković.
SLUČAJ TOK
Vučićev geopolitički „riziko“ doživeo je propast ne jednom, već dva puta tokom njegove dugogodišnje karijere u vrhu državne administracije.
Prvi put stvarno, kada su on i njegov politički otac Vojislav Šešelj uistinski igrali ovu društvenu igru u zgradi Vlade Srbije dok su nad Beogradom padale bombe.
Vučić, tada ministar informisanja, povlačio je plastične figure na tabli. Jedini rizik tad je bilo gubljenje opklade, danas, ulozi su mnogo veći.
Skoro 25 godina kasnije, njegov geostrateški „riziko“ nosi realne posledice. Svega devet dana nakon izbora Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država 2024. godine, vlada je skinula oznaku zaštite sa Generalštaba nadajući se da će ulazak Trampovog zeta Džareda Kušnera obezbediti bolju poziciju kod nove američke administracije, pa čak i učiniti Beograd mestom susreta Trampa i Putina.
Umesto da postane globalni lider, Srbija se suočila sa drakonskim carinama i sankcijama SAD-a za Naftnu industriju Srbije (NIS) i odbijanjem Rusije da napravi dugoročni gasni sporazum“, piše Dušan Telesković.
zamke analogija
Zoran Panović piše o opasnostima i ograničenjima robovanja političkim nalogijama, prizivanje Petog oktobra npr., navodeći da one zamagljuju realno stanje i mogućnost kreativnog izlaska iz krize.
Panović navodi da je pogrešno očekivati da se pad Vučića ponovi po analogijama makedonskog ili crnogorskog scenarija, ili da velika izlaznost automatski garantuje promene, što smo mogli da vidimo na studentskom skupu 15. marta.
Vučićeva najava mogućnosti da izbori budu sledeće, a ne 2027. godine asocira na poteze Miloševića i Tadića, ipak, za razliku od njih Vučić nema mogućnost da se povo kandiduje. Pod uslovom da ne pokuša da promeni Ustav.
„Ako se zaista ne odluči na rizičnu operaciju promene Ustava da bi stvorio mogućnost za treći predsednički mandat, ili da se predsednik bira u parlamentu, Vučiću ostaje mogućnost da se vrati na premijersko mesto što bi ozvaničilo neku vrstu „kancelarskog sistema“ koji je neformalno i uveo dok je bio premijer. I što je, realno, format bliži Ustavu od njegove sadašnje predsedničke pozicije. Sa izvesnim uzurpatorskim utiskom, bez mnogo obaziranja na Ustav i institucionalne nelagode. Takav izvitoperen predsednički sistem poistovećuje se s oblikom lične vlasti i njenog autoritarnog prihvatanja gde se stranački princip subordinacije prenosi i na državu“, piše Zoran Panović.
VELIKI RAZVOD AMERIKE I EVROPE
Željko Pantelić analizira promenu američke spoljne politike pod Donaldom Trampom, koja se okreće protiv Evropske unije videći je kao prepreku američkim interesima, te umesto saveznika traži sledbenike.
U prilog tome idu navodi iz nove Nacionalne bezbednosne strategije (NBS) SAD prema kojim Rusija više nije glavni neprijatelj američkih interesa i „načina života“, već se fokus prebacuje na „liberalni virus“ globalizacije, migracija i neizostavne „woke“ kulture, kao i na federalizovanu, snažnu EU, dovoljno jaku da se suprotstavi stranim interesima, čak i američkim.
Nova američka strategija, čiji je glavni kreator potpredsednik Džej Di Vens, ima za cilj slabljenje EU i njeno pretvaranje u konglomerat manjih država, piše Pantelić. Sve sa ciljom pretvaranja Evrope u „Internacionalu nacionalista“, iz kog razloga i podržavaju suverenističke i evroskeptične stranke koje bi rado sledile američki kurs, a pritom i snosile deo troškova zaštite.
„Evropa je slaba jer plaća 35 godina pogrešne politike koja je išla u pravcu razoružavanja, odbijanju da kreira političku a ne samo ekonomsku uniju, uključujući i odbrambenu, i sada nije u stanju da garantuje svojom vojnom snagom mir na kontinentu i u Ukrajini. Previše su se oslanjali na NATO i SAD. Kada se Tramp „izmakao“, Evropa je počela da se ljulja, mnogo više od straha šta će biti nego što je realno slaba. Na američku zluradu provokaciju iznetu u NBS-u da će evropska civilizacija biti izbrisana u sledećih dvadeset godina treba odgovoriti smireno, parafrazirajući opasku koja se pripisuje slavnom američkom piscu Marku Tvenu: „Vest o smrti EU je prilično preterana““, piše Željko Pantelić.
San o jugoslovenskom mlaznom jurišniku
Aleksandar Radić piše o razvoju serije eksperimentalnih lakih jurišnika za potrebe Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (JRV) kasnih 50-ih godina prošlog veka.
Inženjer Dragoljub Bešlin, vođa Konstruktorske grupe br. 9, iste one koja je bila zadužena za razvoj nuklearnog bombardera, još pre početka 2. Svetskog rata razvio je neobičan jurišni avion gde je pilot upravljao iz ležećeg stava. Ideja iza ovog rešenja je bila smanjiti uticaj gravitacionih sila na pilota prilikom obrušavanja.
Bešlin je ideju nastavio i nakon rata, sada kao šef konstruktorske grupe, razvija ideju dalje kroz modele „pionir“ 232 i „Ikarus 451“. Iako se početna premisa o smanjenju opterećenja na pilota ispostavila kao tačna, kontrola aviona iz ležećeg položaja bila je neudobna i otežana.
„Na dva „pionira“ proveden je program testova koji je dokazao već dokazano da pilot može da leti na velikim preopterećenjima i do 9,7 G, ali po cenu vrlo neudobne pozicije i nedostatka preglednosti unazad. Brada pilota bila je na podlozi i za pogled u pravcu leta morao je istezati vrat. Palica se nalazila desno od pilota, a nožne komande su bile daleko od pogleda. Kontrola nad avionom iz ležećeg stava činila se preteškim zadatkom. Kritički stav pilota nije obeshrabrio Bešlina i on je pridobio podršku komande vida za izradu nova dva prototipa koja su umesto drvene imala metalnu konstrukciju. U Ikarusu su 1951. godine izradili avion „Ikarus 451“ poletne mase 1.107 kg.“, piše Aleksandar Radić.
STIGAO JE 5G
Zoran Radovanović piše o nedavnom dolasku 5G mreže u Srbiju, kao i o zabrinutosti javnosti o tobožnjim zdravstvenim rizicima ove tehnologije.
Mobilna telefonija beleži konstantan rast kvaliteta od kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka. Od početne 1G mreže koja je mogla da prenese zvuk govora, preko 3G mreže koja nam je donela internet u dlan pa sve do ultra brzog prenosa podataka putem 5G mreže.
Ova tehnologija, osim očiglednih benefita koje ćemo svi osetiti poboljšanjem mrežne veze, imaće uticaj i na one malo ozbiljnije primene. Konkretno, u poljima automatizacije, telemedicine – hirurgije na daljinu gde vaš lekar više neće morati da bude u istoj sobi, ili čak strani sveta kao vi da bi obavio operaciju, kao i u tehnologiji izrade autonomnih vozila sposobnih da se kreću putem bez potrebe za vozačem.
Radovanović naglašava da diskusija o potrebi uvođenja 5G u Srbiji nije realna. Svet je krenuo tim putem, a odbijanje bi dovelo do tehnološkog zaostajanja i otežane komunikacije sa svetom.
„Ako posle 45 godina sve intenzivnije upotrebe mobilne telefonije u svetu, nijedno štetno dejstvo nije moglo bespogovorno da se dokaže, jasno je da su eventualni neželjeni efekti minimalni, neuporedivo manji od evidentnih koristi“, piše Zoran Radovanović.
Da li ste se upecali na „rage bait“?
Zorica Marković piše o terminu koji je proglašen za reč godine prema Oksfordskom rečniku – „rage bait“.
„Rage bait“ (mamac za bes), predstavlja sadržaj kreiran sa namerom da izazove snažnu, negativnu, emocionalnu reakciju poput besa i ljutnje kod publike.
Sadržaj varira od banalnosti, pa sve do ozbiljnih provokacija poput provokativnih i ekstremnih izjava, sadržaja izvučenog iz konteksta ali i manipulativnih i lažnih informacija.
Primarni cilj ovakvog sadržaja je prilično jednostavan – povećanje vidljivosti, pregleda i angažmana publike koja nošena emotivnim reakcijama ima tendenciju da brže reaguje.
„Takav način obraćanja je postao strategija, od marketinga, medija, preko politike, do funkcionisanja u društvu. Toksično, uvredljivo i polarizujuće – tako se opisuje današnji način razgovora na mrežama, u javnosti, koji ima za cilj udar na emocije i isključivo reakciju koja vodi ka jednom – ostvarivanju interesa onoga ko izaziva tu reakciju. Jer, uvek je interes u pitanju“, piše Zorica Marković.
TRST JE OTIŠAO SA STALJINOM
Veljko Miladinović piše o deceniji diplomatsko -političke borbe novoformirane socijalističke Jugoslavije za pripajanje Trsta i pojasa Julijske krajine po motivima knjige italijanskog istoričara Federika Tenke Montinija.
U maju 1945. godine, partiznaske jedinice su ušle u Trst, ispred američkog i britanskog korpusa. Iako je to bio simboličan trijumf i dovelo do krilatice „Trst je naš“, prisustvo dve vojske zakomplikovalo je situaciju.
Pitanje Trsta postalo je važno oruđe u začetku Hladnog rata, koristeći se u sukobu Tita i Staljina, te za odmeravanje snaga zapadnih sila. Premda je Trst formalno ostao italijanski, postao je „mentalno čvrst deo odrastanja“ u Jugoslaviji.
„Za krilaticu „Trst je naš“ svi znaju, ali malo je onih koji su se udubljivali u zaboravljenu diplomatsko-političku borbu za Trst koju je vodila novoformirana socijalistička Jugoslavija skoro čitavu deceniju – od ulaska jugo-partizana u sam grad Trst 1945, pa sve do sporazuma o podeli teritorija 1954. godine – da bi mogli da odgovore na pitanje ko je pobedio u toj borbi. Novo svetlo na nju baca knjiga „Trst ne damo!“ italijanskog istoričara Federika Tenke Montinija“, piše Veljko Miladinović.
A mogla je da bude filmska priča
Dejan Potkonjak piše o uzbudljivoj završnici sezone Formule 1, u kojoj je vozač McLarena Lando Noris osvojio svoju prvu svetsku titulu, sprečivši Maksa Verstapena da doše do pete uzastopne krune.
Smer sezone se drastično promenio nakon trke u Zandvortu, Holandiji, gde je Landov timski kolega Oskar Piastri vodio u šampionatu. U tom trenutku, Verstapen je zaostajao čak 104 boda za Piastrijem.
U drugom delu sezone, Verstapen je ostvario šest pobeda u devet trka, kreirajući filmski preokret i smanjivši Pijastrijevu prednost, te je na kraju stigao na samo dva boda zaostatka za Norisom.
Noris je tu prednost uspeo da održi do samog kraja, i završi sezonu kao šampion. Međutim, kako to obično biva, kontroverze su se odmah pojavile povodom „papaja pravila“ Meklarena, insinuirajući da je Piastri bio žrtva timskih planova u korist Norisa.
„Svi vozački problemi bi sa Oscarove strane, čini se, nekako bili balansirani, da nije bilo poruka sa pit-vola, zbog kojih je i Lando Norris, velika Netflix zvezda Formule jedan, predvodnik novog talasa vozača i projektovani budući šampion i sportista sa preko 11 miliona pratilaca na Instagramu, odjednom počeo da čuje zvižduke sa tribina kad se spomene njegovo ime. Iz njegove perspektive on nije ništa loše učinio timskom kolegi, ali su za mnoge posmatrače sporne odluke tima koji je, u želji da prikaže časne namere i želju da obojicu vozača tretira isto na putu ka vozačkoj tituli, malo više negativnijih stvari učinio Oscaru“, piše Dejan Potkonjak.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, kao i kolumna Ijana Bremera, esej Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
