Zašto u zemlji u kojoj građani na računima drže milijarde evra gotovo niko ne govori o investiranju kao o prirodnom delu finansijskog života? Zašto je novac koji „stoji na sigurnom“ i dalje vredniji od novca koji radi, i zašto se rizik u Srbiji ne doživljava kao ekonomska kategorija, već kao lični poraz? Odgovori na ova pitanja ne nalaze se samo u indikatorima, već duboko u kolektivnom pamćenju, navikama i psihološkom profilu domaćeg investitora.
Način na koji građani ulažu novac mnogo govori o njihovom odnosu prema budućnosti, riziku i poverenju u sistem. U Srbiji, investicione navike nisu samo ekonomsko pitanje, već i odraz negativnog kolektivnog iskustva. Za prosečnog građanina, ulaganje se i dalje svodi na par „proverenih“ opcija: slamaricu, štednju i, po mogućstvu, nekretnine. Ovakav izbor nije posledica neznanja, već duboko ukorenjene potrebe za opipljivom sigurnošću. Novac mora biti dostupan, vidljiv i pod ličnom kontrolom. Sve što zahteva strpljenje, rizik ili poverenje u institucije, često ima avangardni prizvuk.
Ipak, poslednjih nekoliko godina donelo je suptilne ali važne promene. Nakon pandemije, domaća fondovska industrija počela je da raste stidljivo. Više fondova, veća aktiva pod upravljanjem i postepeno širenje baze investitora ukazuju da se finansijska svest menja, naročito među mlađom i digitalno pismenom populacijom. Uprkos tome, dominantni psihološki obrazac i dalje je konzervativan. Srpski investitor ima visoku averziju prema riziku i kratkoročnu orijentaciju. Odatle i podatak da se najveći deo sredstava u fondovima sliva u proizvode koji imaju ulogu „pametne štednje“, sa ciljem da se očuva vrednost novca, a ne da se ukamaćuje.
Razvoj alternativnih fondova dodatno je „zakomplikovalo“ sliku domaćeg tržišta. Iako su često u fokusu zbog poreskog tretmana, oni predstavljaju važan korak ka većoj investicionoj ponudi i višem stepenu sofisticiranosti tržišta. Njihova pojava govori o tome da kapital postoji, ali i da još uvek traži kanale u koje veruje.
Posebno mesto u razvoju domaće investicione kulture zauzima individualno upravljanje portfoliom. Ono ne predstavlja samo najsofisticiraniji oblik ulaganja, već i najređi, jer se zasniva na veoma skupoj reči, a to je poverenje. Za razliku od „gotovih proizvoda“, ovde ne postoji univerzalno rešenje, niti obećanje brzog dobitka. Postoji odnos. Investitor u ovom modelu ne poverava novac tržištu, već ljudima – njihovom znanju, iskustvu, integritetu i sposobnosti da razumeju ne samo brojeve već i životni kontekst onoga ko im kapital poverava.
Individualno upravljanje portfoliom je, u tom smislu, svojevrsni manifest zrelosti – i investitora i tržišta. To je odluka da se finansijska budućnost ne gradi impulsivno, već promišljeno; ne kroz imitaciju tuđih poteza, već kroz strategiju prilagođenu sopstvenim ciljevima, preferencijama, potrebi za likvidnošću i toleranciji na rizik. Upravo zato ovaj pristup postaje lakmus test poverenja u stručnost: odustati od iluzije potpune kontrole i prihvatiti da znanje, disciplina i dugoročno razmišljanje imaju superiornu vrednost.
Ako se domaće tržište kapitala želi razvijati, ključni izazov neće biti manjak domaće tražnje, već manjak ponude i poverenja. Srbija ima značajnu domaću akumulaciju, ali dok god većina tog novca hibernira, razvojni potencijal ostaće neiskorišćen. Promena investicione kulture je spor proces, ali prvi pomaci su već vidljivi – i upravo u njima leži najveća šansa koju ne smemo propustiti.
Tagovi
