Dok smo prolazili pored parkiranih automobila, moj drug Nikola šakom je svukao sneg sa šajbe crvenog opela i rekao: „Ne sećam se kad sam poslednji put napravio grudvu.“ Ni ja se ne sećam, makar ne onu grudvu što je satima valjaš po rukama dok ne postane savršena lopta koju nećeš da baciš tek tako, na bilo koga. Počela sam da razmišljam o svemu onome što mi je kao detetu bila svakodnevica a što sada ne mogu da lociram, kao da je zatureno u staroj kutiji s ostalim igračkama. Recimo ne sećam se kada sam poslednji put došla nekom pod prozor i vikala mu da izađe napolje. Kada sam poslednji put skakala po bari toliko da natopim čarape ili lizala ledenice dok mi jezik ne utrne.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
