Kada se o karcinomu dojke razgovara sa doktorkom koja se time bavi dve decenije i koja je lečila više od 100.000 žena, može se čuti priča koja je malo drugačija od one koju obično čujemo kada pričamo o ovoj bolesti – a to su uglavnom brojke o umrlim i obolelim ženama, lečenju, zračenju, terapijama i uvek – zašto Srbija stoji tako loše sa prevencijom. Sve je to važno ali dr Dragana Đilas, specijalista radiologije i supspecijalista onkologije, ekspert za dijagnostiku karcinoma dojke, osvetljava svojim znanjem i neke skrivene segmente ove bolesti i vraća nas na početak odgovarajući na pitanja zašto žene uopšte dobijaju rak dojke, kolika je uloga genetike a kakva uloga životnog stila i psihe, i šta možemo da uradimo. Ispostaviće se – mnogo, o čemu je govorila u intervjuu za Nedeljnik.
Karcinom dojke je danas izlečiv i najviše se o ovoj vrsti raka priča. Kako je onda moguće da i dalje toliko žena ima ovu vrstu karcinoma koji je jedan od najučestalijih?
Učestalost karcinoma dojke se bez obzira na terapije i dalje povećava. Pre 20 godina kad sam počela da se bavim karcinomom dojke, svaka deseta žena je u Vojvodini i Srbiji dobijala tu dijagnozu. A sad svaka osma. Tako da to znači da će za 20 godina svaka šesta. Učestalost karcinoma dojke u celom svetu sve više raste, a u razvijenom svetu smrtnost od karcinoma dojke opada.
Znamo da je veća učestalost karcinoma dojke zato što postoje nove dijagnostičke metode, da ima karcinoma dojke koji su nekada prolazili nezapaženi, da je žena živela sa njima i da od toga nije ni umirala. A sada kada radimo mamografije, magnete, ultrazvuk, mi pronalazimo male karcinome dojke i oni svi ulaze u tu statistiku.
Ono što nas i dalje pogađa konkretno ovde u Srbiji je što smo mi i dalje na vrhu liste po umrlosti od karcinoma dojke, iako pratimo sve savremene trendove i kod nas postoje svi dijagnostički aparati, imamo i edukovanih stručnjaka, imamo i skoro sve terapijske mogućnosti iako neke nisu još uvek kod nas na listi.
Šta je sada tu problem? Šta pacijentkinje odvrati od redovnih mamografskih pregleda?
Problem je taj što se žene i dalje kod nas ne javljaju na preglede, i dalje nisu dovoljno osvestile da to nije nešto što se desi nekom drugom. Druga stvar je što razvijene zemlje, i tu su najbolji primeri Švedska i Norveška gde se karcinom dojke tako uspešno leči, decenijama unazad imaju jako razvijen skrining program. Znači da država plaća svake druge godine ženama da dolaze i snimaju se na mamografiji. Dijagnostikuju na jako ranom stadijumu karcinom dojke, uradi se operacija i posle toga one normalno žive. Njihova država o tome jako vodi računa a kod nas taj skrining ne funkcioniše još kako treba. Ja na primer imam 53 godine i tek ove godine sam dobila prvi put poziv za skrining.
Nisu sve žene ni dobile poziv, ako dobiju jednom poziv ne znači da će ga ponovo dobiti za dve godine. I taj sistem ne daje prave rezultate.
Na koje sve zablude nailazite, posebno kada je mamografija u pitanju?
Moj savet svim ženama je da odu na jedan pregled do 30. godine, kod nekog ko stvarno zna da se bavi dijagnostikom karcinoma dojke, da im kaže kakvi su njihovi rizici, kakav one imaju tip dojki i kakav bi protokol najbolji bio za njih – kako one da se pregledaju. Znači da one koje nisu za mamografiju znaju da se ne mogu osloniti samo na mamografiju, da znaju one koje imaju visoke rizike da traže možda da se nekad radi magnet, da znaju da traže možda da urade analizu postojanja mutacije BRCA gena, da možda treba da idu svake godine na ultrazvuk bez obzira zvali ih na mamografiju ili ih ne zvali.
Kod mene kada dođe žena na pregled, nekad pređe 200 kilometara. To za nju nije uopšte jednostavno, čitav dan treba da odvoji na takav pregled, treba puno da plati.
Ali za žene koje su u gradovima, verujte mi, nema opravdanja. To je samo zato što ne vode računa o sebi.
Kad se govori o raku, i ne samo o raku dojke, često se spominje veza između stresa i bolesti, pored drugih uzročnika. Do kakvih ste vi saznanja došli kroz vašu praksu o psihološkim aspektima i mentalnom zdravlju žena koje su obolele od karcinoma dojke?
Ono što je moj utisak, a ja radim ovaj posao više od 25 godina i kroz moju ordinaciju je prošlo sigurno 100.000 žena, primeti se da žene koje više trpe, koje sakrivaju svoje emocije, koje se ne posvete na dobar način sebi i ne žive svoj život onako po nekim svojim merilima nego gledaju stalno da nekome drugom udovolje, žene koje se plaše ili svog bračnog druga ili se povinuju nekim normama ili se žrtvuju stalno deci ili na poslu, one nekako malo više ipak obolevaju od raka dojke.
Mogli bismo da ih jednim imenom nazovemo trpne žene. Nekako već kada upoznam nekoga mogu da napravim tu neku trijažu, iako ne možete možda da znate šta se u toj osobi sve krije. Ono što hoću da kažem je da one žene koje trpe, koje kriju svoje emocije i koje žive neke živote po nečijim drugim pravilima i standardima, po meni, imaju malo veću učestalost karcinoma dojke.
Jako veliki broj žena je nosilac nekih promena u dojkama za koje i ne znaju i za koje ni mi ne znamo. I onda je zapravo samo dovoljno da se desi neki okidač. Pa taj okidač može da bude i stres i može da bude i neki trpni način života. Ali mogu da budu i neke druge okolnosti, hormonske terapije, način ishrane, način života itd. Mi još uvek nemamo neki savršen dijagnostički metod koji bi kod svake žene u dojkama sa 100% sigurnosti mogao da dijagnostikuje da li postoji nešto što ima šansu da pređe u karcinom dojke.
Kada kažete da karcinom dojke ne može da se izbegne, da li to znači da je neko predisponiran?
Kada mene neko pita šta da uradimo da preveniramo karcinom dojke, tu obično ljudi misle da li da piju neke suplemente, da li da nešto rade u svom životu i šta treba da rade da ne dobiju rak. Na tako nešto ne možemo baš da im damo neki odgovor, zato što postoje žene koje su predisponirane za karcinom dojke i ono što mi znamo je da su to žene koje su nosioci nekih štetnih mutacija koje mogu da naslede po ocu ili po majci. Vrlo brzo dođemo do toga koje su to mutacije i najčešće se priča i najpoznatije su takozvane mutacije BRCA gena 1 i 2.
Ukoliko je vaša majka nosilac te mutacije BRCA gena, onda vi imate 50% šansu da ste nosilac. Ako ste nosilac te mutacije BRCA gena, vaša šansa da razvijete karcinom dojke ili karcinom jajnika, ređe i neke druge karcinome, skoro je 85% u toku vašeg života. Znači vi ste onda apsolutno predisponirani ako znamo da nosite tu mutaciju. Ako ne znamo, možemo prvo ako se sumnja na to, ako je bilo srodnika u vašoj bližoj porodici (majka, mamina sestra, mamina mama ili eventualno očeva sestra, očeva majka), koje su imale karcinom dojke ili jajnika, onda možete da uradite testiranje na mutaciju BRCA gena.
Ima nekih stvari koje mi sami radimo pa da sami sebi možemo da napravimo karcinom dojke. Jedan od najvećih faktora rizika je gojaznost jer se u masnom tkivu nalaze depoi, rezerve estrogena, ženskog polnog hormona koji direktno izaziva karcinom dojke.
Žene koje ne treniraju, ne kreću se isto češće dobijaju rak dojke.
Ali može se desiti da živimo najzdravije i da ga ipak dobijemo, tako da kada treba kratko da nekom odgovorim na pitanje da li rak dojke može da se spreči, onda je moj odgovor – ne možete ništa da uradite ali možete bar da se redovno pregledate pa da ga otkrijemo na vreme.
Međutim, nisu BRCA gen i njegova mutacija jedini koji mogu da se nasleđuju.
Ima još gena, ali su oni manje prisutni i ako neko ima negativnu mutaciju BRCA gena i dalje postoji veliki rizik, onda se proširuje ta cela dijagnostička paleta i određuju se i genetske mutacije nekih drugih gena. Čak nisu svi ni poznati.
Ako imate mutaciju gena, vaša šansa da razvijete taj karcinom, makar da živite život najzdravije na svetu i da vas niko ne nervira i da niste gojazni, da ne pušite, da ne primate hormonsku terapiju je jako, jako visoka. Neke žene žele da znaju da li su nosioci mutacija gena i da u tom smislu nešto probaju da urade. U tom slučaju možemo da razgovaramo o nekoj konkretnoj mogućoj prevenciji karcinoma dojke.
Šta bi to značilo? To je ono što je Anđelina Džoli uradila?
To bi značilo da se tkivo dojke i jajnici odstrane. Anđelina je saznala da je nosilac mutacije BRCA gena jer je njena majka imala karcinom jajnika, i ona je odlučila da uradi tu operaciju koja se zove subkutana mastektomija sa implantatima. To znači da se odstrani žlezdano tkivo dojke, ostave se koža i bradavica i stavi se silikonski implantat. Time se značajno smanjuje šansa da žena koja nosi mutacije gena dobije karcinom dojke samim tim što je smanjena količina tkiva.
To jeste jedna preventivna metoda koja daje dobre rezultate, ali moram reći da ta operacija nije uopšte jednostavna. To nije operacija kao obično stavljanje silikona u estetske svrhe, što je danas vrlo rasprostranjeno i što je operacija koja je bezbedna i ima jako mali procenat komplikacija. To je jedna agresivna operacija, ali nekome može da stvarno spase život.
Druga opcija ukoliko ste nosilac mutacije gena, a ne želite da uradite tu operaciju, da se mogu raditi česte kontrole sa jačim dijagnostičkim metodama, u tom slučaju je najbolje da se radi magnetna rezonanca dojke jednom godišnje.
I postoji treća opcija, to je da se ženama daju neki lekovi koji ih uvode u menopauzu, obaraju ženski polni hormon koji dodatno povećava rizik za karcinom.
Svim ženama kod kojih postoji u porodici slučaj karcinoma, dojke ili jajnika, savetuje se bar da rade redovne godišnje kontrole, ili bar kombinacije, jedna godina mamografija, jedna godina ultrazvuk, i da budu svesne toga, pa ako nešto nađemo da bar nađemo na vreme, a to na vreme znači da možemo da lečimo.
Šta kada nalaz koji posmatrate odstupa od fiziološkog i kako pacijentkinji saopštavate rezultat pregleda i to da mora da promeni životni stil?
Svakodnevno govorim ženama da mislim da imaju karcinom dojke. Treba uvek naći način kako se nekome nešto saopštava. Verujte da nijednoj ženi nije prijatno da čuje ni da kažem da je moj stepen sumnje 10%. Dajem im vremena da se malo naviknu na neku informaciju i da ćemo sačekati još par dana patohistološki nalaz koji jedini definitivno postavlja njihovu dijagnozu.
Prvo i najvažnije je da kažem kome dalje moraju da se obrate i šta još treba da urade. Druga stvar je da moram svakoj od njih da kažem da se može izlečiti. Najvažnije je dati čoveku nadu, da veruje u izlečenje, da bi krenuo da počne da se leči. Po meni svi lekari koji daju negativne prognoze greše jer svakome treba dati neku šansu. Nismo mi neki svemogući bogovi koji sve znamo ali može da se pojavi neki novi lek u toku lečenja – to se i dešavalo za vreme lečenja raka dojke – pa smo za neke vrste karcinoma dojke koji su bili najagresivniji, kao HER2 pozitivni karcinomi u poslednjih desetak godina dobili jako efikasne lekove. Čak i kad žene imaju metastazu, i dalje mogu da se izleče.
Šta ženi pomaže da se nosi mentalno sa dijagnozom?
Sve što je neka vrsta psihološke podrške za tu osobu je izuzetno značajno, tako da može onda i da izdrži svu tu terapiju.
Nisam protiv alternativnih vidova lečenja, ali da se ne preskaču savremene medicinske metode lečenja, jer žene koje su kandidat za hemoterapiju ne bi smele tu terapiju zameniti nekom alternativnom kod nadrilekara zato što su čule neka neproverena pozitivna iskustva. Time samo rizikuju da će se bolest proširiti i da se više neće moći izlečiti.
Koliko žena posle dijagnoze karcinoma dojke promeni svoj dotadašnji način života? Koliko njih izlazi iz loših veza i brakova, promeni posao, odluči da više ne trpi?
Kada su rađene neke studije o tome koliko se žena razvodi nakon postavljanja dijagnoze karcinoma dojke u zemljama kao što su Švedska, Norveška, Amerika, nisu dobili nešto naročito značajnije veći procenat razvoda nego za žene koje nisu imale karcinom dojke. Ali se na prvom mestu ispitivalo to da li muškarci ostavljaju žene u tim situacijama.
Muškarci najčešće ne ostavljaju žene nakon postavljanja dijagnoze, s tim da na to utiče i to kako se završava ta terapija.
Ono što se dešava je da se žene u tom procesu osveste i da počnu da razmišljaju tako da žele da žive život sada po svojoj meri. Kada se suoče sa potencijalnom smrću, žene shvataju da imaju taj jedan život da žive, da ne vredi da ga žrtvuju tako što se priklanjaju i čitav život odriču nekome. I onda zapravo oni brakovi koji su bili nestabilni ili nisu bili svesni da su u nekoj krizi – to žene osveste i promene se. I one onda ne žele da budu u braku i da gube vreme sa nekim s kim ne prija, ne žele da žive život za nekog drugog nego žele da žive taj život za sebe.
Najčešće se posle dijagnoze karcinoma dojke za razvod braka odlučuje dve trećine žena, a jedna trećina muškaraca, od svih koji se razvedu. I to se najčešće dešava nakon završetka terapije. Nakon toga žene se odlučuju da prekinu te veze koje nisu prijale. I ne mora to biti samo vezano za muško-ženski odnos nego može biti u vezi s poslom koji ih je trošio a koji one ne žele više da rade, već žele nešto što im više prija i što ih manje stresira.
Postoji tu još jedan moment da žena postane jača. Razmišlja u smislu: pobedila sam rak dojke i vidim da sam samostalna i da sam sposobna i da ne moram nikog da trpim, da ću uspeti da se izborim sa svim u životu. To je način razmišljanja koji ih vodi u ovakve odluke. I dosta žena kasnije stvarno živi neki kvalitetan život. Dolaze lepše i doteranije, nasmejanije i srećnije.
Tagovi
